AudioStorm: Prepreke u muzičkom poslu

Iako muzika nema granice, materijalni svet ih itekako postavlja. AudioStorm otkriva na kakve sve prepreke nailaze regionalni producenti.

Ognjen AudioStorm Vuković zavoleo je muziku od najranijih dana kada je u njegov život ušao zvuk kultnih figura kao što su Pink Floyd, Depeche Mode, Kraftwerk i Jean Michel Jarre među brojnim ostalima. Tokom svog odrastanja sve više je dolazio u kontakt sa elektronskom muzikom koja je definisala zvuk underground scene devedesetih, od kojih su Goa i Psy Trance ostavili najveći utisak.

Slušajući melodičnu muziku koja ga je slala u trans, otkrio je progressive u kome je pronašao sve što oduvek tražio. Nošen mladalačkim entuzijazmom i energijom, počeo je da se bavi muzičkom produkcijom čiji je plod rada završio na etiketama njegovih heroja. Izdanjima na etabliranim etiketama System Recordings i Baroque Records, te miksevima na Frisky, Pure FM  i PROTON radijima i brojnim ostalim, postao je deo globalne porodice ljubitelja progresivnog zvuka gde je dublje istraživao i obogaćivao svoj zvuk.

Ognjenov rad redovno podržavaju Hernan Cattaneo, Nick Warren i John Digweed, dok se konstantno trudi da Crnu Goru postavi na svetsku mapu elektronske muzike i privuče pažnju na njene brojne producente. U nastavku smo popričali o stanju crnogorske scene, kako njeni umetnici mogu da pomognu da se popravi, te problemima na koje nailaze naši umetnici u muzičkom poslu.

Hajde na početku da „mapiramo“ crnogorsku scenu. Kako ona trenutno izgleda iz tvoje perspektive? Koje su njene dobre i loše strane?

Rekao bih da je trenutno neko zatišje pred buru (oluju). Od početka milenijuma i stvaranja prvih koraka u formiranju scene, te njene jako dobre prve dekade, mislim da je prošle i ove godine došlo do određenog diskontinuiteta. Kao da je došlo do zasićenosti kod publike, ali i promotera. No, kao što rekoh, nadam se novom talasu koji slijedi, mi sa ove kreativne i organizacione strane naporno radimo na tome.

Kako crnogorski DJevi, promoteri i umetnici mogu da doprinesu sceni? 

Pa to je krug koji kad se jednom pokrene pretvara se u svojevrstan perpetuum mobile. S obzirom na naš mentalitet, teško da to možemo očekivati u nekom doglednom periodu. To je proces koji traje. Međutim, iako je veliki posao svi moramo da se uključimo da damo doprinos.

Ponovio bih važan dio te priče, a to je publika koja bi u nekoj kombinatorici imala možda i najvažniju ulogu. To je da ako iskreno vole muziku, ako iskreno i dosledno prate svoje omiljene artiste, bilo domaće bilo strane, moraju da znaju da je plaćanje ulaznice ultimativni akt podrške održavanju, razvijanju i napretku scene. To je jako važan momenat, koji mnogi prepuštaju slučaju i ne dovode ga u kompatibilitet sa dešavanjima na istoj.

Dakle, plaćanjem ulaznice, daje se konkretan support (podrška), svima koji tu scenu čine, bez izuzetaka. Takođe, bez saradnje promotera i nas izvđjača, bez stvaranja dobre energije između nas i međusobnog uvažavanja, nema dobrih rezultata.

Da li na vašoj sceni postoji neko ko se bavi edukacijom ili informisanjem kako bi se barem novim generacijama skrenula pažnja na kulturu elektronske muzike? Koliko se muzika i kultura umetnosti ceni kod vas?

Nažalost, ne. Makar ne dovoljno. Sem radio KRŠ-a, grupa na facebook-u i na privatnim profilima nisam zapazio da se radi na tome. Što se tiče drugog pitanja, najlakše bih ti odgovorio – isto je kao i kod vas. Znaš i sam koliko je ovdje na cijeni umjetnost, pogotovo subkulturološka kao što je elektronska muzika. Ovdje su druge stvari na cijeni, svi dobro znamo koje.

FOTO: Krsto Vulović

Reci mi malo o tvojim iskustvima sa izdavačkim kućama. Šta su tvoji saveti za dobru komunikaciju kada neko želi da objavi svoju muziku za određenu etiketu? Na šta treba da obrati pažnju?

Moja iskustva su jako raznolika i imam ugovore i saradnju sa velikim brojem izdavačkih kuća, svih ovih godina od kada produciram. Uglavnom su to jako dobra iskustva, pogotovo sa velikim lejblovima, kao što su Hernanov Sudbeat, Bonzai, Natura Viva, Black Hole, ali i ostalim ne tako poznatim, sa vlasnicima i menadžerima jako posvećenim.

Takvi su Miloš Miladinović iz jednog od najstarijih progressive house etiketa, Balkan Connection, Marijan aka Jelly for the Babies koji odlično vodi svoja dva lejbla, The Purr i One of a Kind, Forniva koji je A&R za londonski Lowbit, za koji takođe izdajem, Tach iz Movement-a, mađarska ekipa na celu sa Erich von Kollar-om koji vodi Stellar Fountain, i brojni drugi.

Ono što bih preporučio mladim producentima je da trake koje šalju budu završene, dakle masterovane, da ne pišu predugačke mejlove i da se u njima kratko, ali efektno predstave sebe i svoj dosadašnji rad, te na kraju da budu strpljivi. Potvrda kvaliteta ne dolazi preko noći, potrebno je puno rada, truda i zalaganja da bi se uspjelo.

Koliko su uspešni producenti u CG i da li postoji nešto što bi moglo da im popravi stanje u kome se nalaze? 

Imamo izuzetno dobre producente, koji dominiraju u svojim žanrovima, koji potpisuju za ozbiljne lejblove (label), sve je tu. Međutim nedostaje glavna stvar – nastupi kao nagrada za dobar rad. Naše startne pozicije i pozicije naših kolega producenata iz Berlina, Amstedrama, Buenos Airesa, Londona, Pariza, Rima, nisu ni blizu iste. Svi oni imaju mnogo bolje startne pozicije iz razloga za koje vjerujem da ne moram posebno da objašnjavam.

Drugo, iza svih tih ljudi se nalaze manji ili veći marketing timovi, koji vode priču, menadžeri koji imaju kontakte, kvalitetno targetirana publika i slično. Ali ne i bilo kakva publika, već publika sa izgrađenim i definisanim ukusom, publika koja je odrasla na kvalitetnoj muzičkoj podlozi, publika lišena tranzicionih otpadaka koji formiraju pojavu kiča i šunda, itd.

Treća stvar, svi oni imaju neko veliko DJ ime koje gura svoje producente, što kod nas nije slučaj. I pored jako dobrih referenci ne uspijevamo da se etabliramo. Danas je jako teško uspjeti probiti se pored svih tih producenata vani, pogotovo što činjenica da praviš dobru muziku prosto nije dovoljna.

Na kakve se prepreke nailazi u ovom poslu? Da li se može ostati beskompromisan ili je neophodno praviti kompromise kako bi se postigao uspeh? 

Prepreka ima na svakom koraku. Mislim da je i samo mjesto gdje živimo jedna velika prepreka, iako po pravilu ne bi trebala da bude, jer se radi o muzici koja ne poznaje granice. Međutim, kao što rekoh i u prethodnom odgovoru, sama muzika nažalost ima sekundarni značaj, ponekad i tercijalni.

Uspjeti? Zavisi šta je za koga uspjeh. U svakom slučaju, kompromisi su itekako važni jer bez njih nema uspjeha, na bilo kojem nivou. E sad, koliko je ko spreman na kompromise i koje vrste, individualno je.

FOTO: Krsto Vulović

Susreo sam se sa ljudima koji misle da se bez marketinga može uspeti. Kakvo je tvoje mišljenje o tome? Koliko ima smisla baviti se profesionalno nečim a da se pri tome ne ulaže u svoju karijeru?

Marketing je ključna stvar. U jednom mom facebook statusu sam napisao da nekada kvalitetu nije bio potreban marketing, a sada marketingu nije potreban kvalitet. Ja imam oštre stavove koji se tiču novih zvijezda u ovom dijelu muzičke industrije, koje su samo na vrhunski odrađen hajp došle na pozicije na kojima se danas nalaze.

Postupak je uvijek isti – najveći dio ljudi (globalno) je ispod prosjeka u intelektualnoj ravni, te je njima na taj način lako manipulisati. Kod takvih ljudi se euforijom, konstantnim marketinškim pumpanjem, jako dobro urađenim video uzorcima, aftemovie klipovima, fotkama, jednom zastrašujuće masivnom facebook/instagram histerijom upravlja i oni preko noći postaju instant fanovi koji su non-stop tu da bi popunjavali klupski/festivalski prostor velikim promoterskim organizacijama.

Onoga trenutka kad shvate da to nije to, da se gubi draž, da im se više ne sviđa muzika pomenutih DJ-eva ili da se pojavi bilo koji drugi motiv izlaska iz tog začaranog kruga, tu su odmah novi „fanovi“ da popune brojke kojima se bave ozbiljne glave iz pozadine. Odgovor koliko ima smisla baviti se profesionalno nečim bez ulaganja – prosto, nema ga.

Koje su mračne strane posla o kojima ljudi odbijaju da pričaju, a dešavaju se svejedno?

Mračne strane su sujeta, zavist, ljubomora, neznanje, laž, prevare kojih je sve više. Primjećujem da je na površini sve više ljudi koji se pozivaju na P.L.U.R. a da je njega sve manje. I sami taj koncept P.L.U.R.-a je isuviše vještački i služi za drugačije, veće ciljeve da se povećava saobraćaj roba i usluga na festivalima koji postaju gigantski.

Postoji jedan podatak, da se na Tomorrowland-u (koji inače od 2016. koristi samo bezgotovinsko plaćanje) prošle godine napravilo skoro milion transakcija unutar festivala. Uzmimo da je prosjek nekih 20 evra, (što je neki minimum, jer je bilo transakcija od par stotina eura kako podaci govore) pa vidite koji je to novac za par dana.

Dakle, teško, teško, jako teško je uspjeti u ovakvom svijetu surovih pravila, moraju baš sve kockice da se poslože. Ali ako ne idemo do kraja, nikad nećemo saznati.

BOOKING & INFO : FACEBOOK / INSTAGRAM / SOUNDCLOUD