Jelly for the babies: Lovac na snove

Na koji način treba izdavati muziku? Da li umetnik danas zapravo može biti beskompromisan? Jelly For The Babies odgovara na ova pitanja.

Marijana Raškovića regionalna scena bolje poznaje pod imenom Jelly For The Babies. On je DJ, producent i vlasnik čak tri etikete The Purr, One of a Kind i RYNTH za čiju je distribuciju zadužen famozni PROTON, na čijem radiju takođe vodi svoju mesečnu emisiju Deep Impact.

Njegovu muziku karakterišu duboko emotivne deonice koje kombinuje sa progresivnim hausom i melanholijom, te se njegova muzika može čuti u setovima velikana kao što su Hernan Cattaneo, Darin Epsilon, Groove Armada i Mark Knight među drugima. Amsterdam, Pariz, Berlin i Johanesburg neke su od destinacija koje je Marijan posetio svojom muzikom.

Sa njim smo popričali o strategiji oko izdavanja muzike danas, odnosu umetničkog integriteta i traženju zajedničkih tačaka sa publikom, kao i svom „ljubavnom“ odnosu sa harmonikom u muzičkoj školi.

Reci mi nešto o svojim etiketama. Po čemu se razlikuju, koji je njihov cilj i zašto tri, a ne jedna?

Suštinski razlika i nije velika. Sve tri izdavačke kuće su bazirane na melodičnoj muzici. E sad, The Purr više naginje ka house muzici, dok One Of A Kind ide na polja melodičnog tehna i progressive house-a. Treća, i moja najnovija, izdavačka kuća pod nazivom RYNTH pokrenuta je sa idejom da promoviše malo dublju i lakšu muziku u odnosu na prethodne dve. „Rynth“ je simbioza rintanja i sintova gde sam se odlučio da izdanja ne jurim, već da izdam kada nešto dobro naiđe… Znači šljaka bez opterećenja, što nije bio slučaj sa The Purr i One Of A Kind, gde sam bio zakucan za kompjuter svakog dana, po čitav božji dan.

BgdGrotto te je u jednom trenutku stavio na svoju listu rekapitulacije za 2017. godinu kao najaktivnijeg domaćeg producenta. Da li postoji trenutak kada producent izbacuje više muzike nego što je potrebno?

Veliko im hvala na tome. To je bio kao pin na sve ono što sam radio prethodnih godina. Može se reći da nisam razmišljao taktički kao ovi omladinci sada, gde sam birao gde ću šta da izdam i kako će mi se to odraziti na karijeru. Ja sam samo hteo da radim muziku i da izdajem…

Nisam se žanrovski ograničavao, nisam pratio trend, nisam tražio recepte za uspeh, nije me interesovao novac zarađen na žurkama, nije me čak interesovao ni DJing. Bilo mi je više nego dovoljno da stvorim nešto svoje. Izdao sam za preko pedeset izdavačkih kuća, preko 400 originala i remiksa od neke 2006. pa do sad. I eto, uopšte ne žalim.

Ja i dalje radim ono što volim, srećan sam i zadovoljan. Radio sam i vani dosta, što klupskih žurki, što festivala. Prošle godine sam prvi put izašao iz okvira Evrope, puštao u Johanesburgu. Ja sam dokaz da može i kada radiš ono što voliš, a ne ono što je u trendu. Opet sve zavisi šta su ti želje.

Da li je za manje producente bolje da izbacuju što više pesama ili da naprave jednu dobru oko koje mogu da izgrade karijeru?

Ako želiš instant karijeru, prečica do uspeha jeste to da radiš manje i efikasnije, uvek bilo i biće. Tako da korak po korak je najbolje. Kao što sam pisao u drugom pitanju, ja se toga nisam pridržavao jer me te stvari nisu zanimale, samo sam hteo da sviram i izdajem.

Nije bilo planski, pa nije ni bilo stvari koje imate danas. Tipa, jedan track izdaš za jednu izdavačku kuću i odma’ te jure po festivalima. To je recept za uspeh. Jedna pesma prodaje. Imamo takvih na našim prostorima. To je dobra muzika i to su pre svega dobri ljudi… Ti, koji su uspeli.

Pročitao sam da si se u detinjstvu zaljubio u svoj Casio SA-20. Zbog čega? Kakav je tvoj odnos prema muzičkoj opremi danas?

Moji su držali veliki restoran u Kragujevcu devedesetih. Čini mi se da je mama primetila da volim instrumente i onda su mi kupovali svašta, pa da vide za šta sam… I fudbalsku loptu, i košarkašku i badminton set i šah. Pa i instrumente, gitaru, i tada Casio sintisajzer. Kontam da to i jeste najbolje vaspitanje koje možeš dobiti kada si klinac, evo ti sve pa da vidimo šta želiš.

Nikada mi nisu nametali da treba da budem ovo ili ono. Tada je Casio imao nešto malo banki sa zvukovima, uglavnom dečjim spacey zvukovima. I ja tako pustim neki loop da ide i drndam, ništa nisam znao da odsviram osim „žuta kuća ti ti tii ta ta taa“… Ali mi je to odvlačilo pažnju od svih ostalih stvari. Dakle VHS kasete koncerata, stare ploče roditelja koje sam bacao kao frizbi, a tek posle slušao, kasete itd.

Nakon Casia, negde u osnovnoj školi, upisao sam muzičku školu Petar Ilić u Aranđelovcu, smer za harmoniku. Mrzeo sam harmoniku, jer me asocirala na svadbe i bucmaste „armunikaše“, pa tako nisam ni završio ni prvu godinu.

Onda je usledilo doba kompjutera negde 2000. gde sam došao u kontakt sa prvim softverskim semplerom, neka „ajkulica“ kao ikonica (ne sećam se tačno kako se zvao), znam samo da je bila samo ritam sekcija i ništa više. Tako slučajno naletim na Fruity Loops u nekim dokumentima na CD-u, punih onih kratkih video klipova koje smo delili po srednjoj školi. I take, eto mene kako sviram svoj prvi akord na tastaturi A – D – G i kao ja nešto stvaram i snimam.

Ne delim muziku na analognu i digitalnu, niti me briga kako je neko stvorio to, dal’ na sintu ili svirajući gitaru. Sve je to neko morao posle da snimi DIGITALNO. 😀 Volim da slušam svašta. Odrastao sam na R’n’R i disko muzici, starim dance hitovima, pa i dobroj, staroj narodnoj.

Kad smo kod produkcije, pripremaš novi album. Kako ti vidiš stvaranje albuma u odnosu na pojedinačno izdanje? Da li u njegovoj izradi pristupaš iz neke druge pozicije, sa nekom pričom, ili je svaka traka namenjena za podijum?

Ovo je mini „albumče“ muzike i zvuka koju najviše volim. Nije bilo popularnog deadline-a za album, nije tačno žanrovski određen, već je rađen lagano, neplanski i od srca. Trake na tom albumu uopšte nisu za podijum, jer su melanholične i depresivne, po malo i tužne. Album nema nikakve veze sa mojim pseudonimom Jelly For The Babies, već je to novo ime i novi trip. Lovac na snove.

Kako izgleda tvoj odnos sa etabliranim radiom Proton? 

Pretprošle godine sam imao to zadovoljstvo da upoznam gazde Proton Radio stanice u Amsterdamu, gde sam i sam organizovao svoj prvi Amsterdam Dance oficijelni event izdavačke kuće One Of A Kind. Čim je bilo ideje da pokrenem izdavačku kuću, odma’ su mi izašli u susret, objasnili šta treba, šta je najbolje za mene i pomogli mi u izgradnji iste. Zahvalan sam im do neba!

Koliko su bitne radio emisije za karijeru jednog DJ-a? Imaš li neki savet, tj. strategiju kako, kada i koliko bi trebalo objavljivati mikseve u vremenu kada je pažnja ljudi izuzetno ograničena?

Sve je dobro i sve je bitno i sve znači. I radio emisije, i press fotke, i saradnje, i druženje, i ispijanje kafa, i priča. Svoju radio emisiju pod nazivom Deep Impact guram evo ve’ nekih šest godina na Proton Radio stanici i svojevremeno sam bio u udarnim terminima, odma’ tu kod John Digweeda i Hernana Cattanea. Izbacujem ih jednom mesečno, jer tako Proton zahteva. Trudim se tu da promovišem muziku sa mojih izdavačkih kuća, tako da se radijski miksevi u mom slučaju često razlikuju od muzike koju puštam na žurkama.

Iz tvoje perspektive, koliko je muzika danas bitna prosečnom posetiocu?

Ima velike razlike u ljudima koji danas posećuju žurke i festivale sa onima od pre nekoliko godina. Razlika je u tome što ih muzika sve manje interesuje. Nije istina da se ne može uživati bez alkohola i psihoaktivnih supstanci. Ako si u startu krenuo na žurku sa tom idejom da se „razvališ“ onda ti uopšte nisi ni krenuo zbog muzike i izvođača. Nema to veze sa scenom… A čini mi se da su ranije ljudi odlazili na mesta da slušaju tog i tog izvođača, tu i tu pevačicu, taj i taj bend. Interesovalo ih je više i zanimalo. 

Gde se povlači granica između umetničkog integriteta i traženja zajedničkih tačaka sa slušaocima? Da li umetnik danas može biti kompletno beskompromisan?

Pa ne može, o tome se i radi. Daleko veće face se prilagode mestu na kojem se nalaze. Dal’ je to klub ili festival, dal’ je dan ili noć, plažni bar ili vulkanizerska radnja. Ne može biti isto. Uvek kroz set, koji je minimum sat vremena, jelte, možeš provući ono što si ti, a i što će se dopasti ljudima koji su tu, ispred ili iza tebe.

Koliko treba povlađivati slušaocima koji na muziku gledaju površno?

Nekako mi se čini da sa manjkom repertoara na sceni dolazi i do manjka zainteresovanosti slušaoca. Ako živiš na selu gde ti antena hvata „Parove“ i RTS, ti nemaš puno izbora. Ili ćeš gledati jedno ili drugo ili uopšte nećeš gledati ništa. A mi smo po prirodi narod koji se stidi novina, pa tako šta god je novo i inovativno, prvo ispljujemo ili isprozivamo, pa onda posle kao nije loše…

INFO & BOOKING : FACEBOOK / INSTAGRAM / SOUNDCLOUD / TWITTER