Lag: Muzika ili hajp?

Da li je muzika dovoljan razlog da se zbog nje ode na žurku? Lag je izneo svoj stav o uticajima društvenih mreža na trenutno stanje scene.

Tokom devedesetih godina u kojima je odrastao, Miloš Lag Martinov pronašao je svoj izraz u mašinama i elektronskom zvuku kojem su prethodile godine klasičnog muzičkog obrazovanja i divljanja uz pank. Konstantno se trudi da aktivira publiku i stvori bolju scenu pisanjem tekstova, pokretanjem pitanja na društvenim mrežama, te organizovanjem žurki i radionica u Novom Sadu.

Izdanjima na etiketama MORD i THEM stekao je pratioce koji ga posvećeno prate, te je svojim kvalitetom zaslužio mesto za pultovima svetski poznatih klubova Tresor, The Bunker i Corsica Studios, kao i uglednih bina festivala No Sleep i EXIT među brojnim drugim.

Nedavno se pojavio na etabliranoj seriji DJ MAG mikseva Recognise, te zajedničkom tehno izdanju sa  Rebekom (Rebekah) za njenu etiketu Elements, kao i na ruskoj kući Propaganda Moscow. Takođe je nastupio na globalnim No Sleep žurkama u minhenskom kulturnom utočištu MMA i brazilskom superklubu D-Edge, dok ga uskoro očekuje nastup u jednoj od najvećih institucija tehna – kultnom klubu Berghain. Popričao sam sa Lagom koji je otvoreno izneo svoje mišljenje o shvatanju tehna i problemima sa kojima se susreću umetnici na društvenim mrežama.

Druže Laže, kako je bilo na putu? 

Fantastično! Tri i po nedelje sam bio na turneji i svaki nastup je bio drugačiji. Iako su Trezor u Berlinu i Distilerija u Lajpcigu vrlo slični po vajbu, na jednom mestu sam puštao na zatvaranju (07-10 ujutru), a na drugom u udarnom terminu (02-04), te je i energija bila drugačija. Posle toga sam odleteo za Brazil koji je potpuno sam svet za sebe, te ima osetno drugačiju kulturu izlazaka. Onda sam se vratio za Nemačku i zatvorio poslednji četvrtak u legendarnom klubu MMA. Prešao sam više od 25000 kilometara, obišao osam gradova, upoznao puno novih ljudi i video nekoliko starih prijatelja. Volim svoj posao!

Kad već pričamo o ljubavi prema poslu, hajde da se osvrnemo malo na zvuk koji stvaraš. Tvoj tehno je intenzivan, izlomljen i visoko-energičan. Koga bi sve naveo kao uticaje koji su formirali samu suštinu tvoje muzike?

Prvi ozbiljan dodir sa elektronskom muzikom imao sam u big beat eri kada je sva muzika bila izlomljena, puna ritma i sjajnih ideja, bilo da je u pitanju Fatboy Slim, Chemical Brothers, Propellerheads, The Prodigy ili neko drugi. Kasnije su u moj vidokrug upali i „tehnaši“ koji su mi pokazali jedan nov pristup muzici, gde stvaralac muzike ne „priča priču“, već definiše raspoloženje kroz traku (isto kao što arhitekta „farba“ prostor oko zgrade određenim raspoloženjem u zavisnosti od toga kako zgrada izgleda i kakav osećaj odaje). Ubrzo posle toga sam otkrio i IDM gde stvaralac muzike radi… nešto. Nešto čudno, jedinstveno i vrlo lično.

U suštini najviše mi se svideo period tehna kada je „umro“, negde tamo posle 2005. pa do 2009. U njemu više nije bilo novca i sva ekipa koja je ostala u priči je bila tu iz ljubavi prema muzici, a ne zato što želi da zaradi milione ili bude slavna, tako da je i muzika bila beskrajno kvalitetna i originalna. Iako zaista volim sve oblike tehna, fazon na koji sam naišao tada je verovatno ostavio najveći pečat na moj ukus koji me i dalje drži.

Tu su pre svega Archae & Grovskopa, Luka Baumann, Surgeon, Regis, Mulero, Wunsch, DJ Boss, Loktibrada, Rumenige i slični. Kombinacija mraka i gruva, opskurnog i poznatog, depresivnog i veselog – vrlo zanimljiv spoj nespojivog. Dobar primer onog o čemu pričam je Surgeon – Prowler – po dizajnu zvuka i paleti boja, ovo je jedna premračna numera, ali su joj bas linija i činele toliko groovy i vesele da kukovi moraju da rade kao da slušamo neku dobru brazilsku svirku.

Da li postoji neka traka iz tog perioda kojoj ćeš uvek ostati veran?

Dosta muzike iz tog doba još uvek puštam, a traka koju ubedljivo uvek, u svakom setu zabodem je Christian Wunsch – White Coats (Function Remix). Jednostavno je savršena alatka i uvek izazove super reakciju u klubu, plus se lako uklapa u miks sa svakom trakom, bila ona pre ili posle pomenute. Savršen most za spajanje nespojivog.

U tvojoj produkciji se čuje mondegreen, tj. kada reči ili fraze pogrešno čujemo, te ih drugačije percipiramo u odnosu na original i automatski im dajemo novo značenje. Takođe si izjavio da glas tretiraš više kao muzikalni deo pesme nego odvojeni. Koja je uloga vokala u tvojoj muzici?

Generalno imam problem sa semantikom kada su reči otpevane, kao i mnogi ljudi oko mene sa kojima sam pričao na ovu temu. Jednostavno je tako. Kao što postoje ljudi koji jednom čuju pesmu i zapamte sve reči, tako ja ljudski glas isključivo čujem kao skupinu zvukova od kojih je semantička vrednost potpuno isečena i svodi se samo na ritmiku, farbu, note i ekspresivnost, te predstavlja samo još jedan element u paleti zvukova.

Omiljeni primeri ovog pristupa su mi Amon Tobin – VerbalCasual Violence – Briefly SexualAltered Carbon – Tinted Corvettes, eventualno Autechre – Ccec (kada hoću da si mozak defrag-ujem). 😀

Pročitao sam jedan interesantan intervju koji si podelio na svoj zidu, a tiče se Quincy Jones-a koji je izjavio da brdo producenata nema formalno muzičko obrazovanje, te da mnoge ne zanima inovacija. Šta ti misliš o ovome?

Mislim da za tehno nije toliko bitno muzičko obrazovanje u klasičnom smislu. Baš mi se svidelo to što u tehnu nema pravila, što svaka numera može da bude stvorena od nule i što slučajno možemo da nađemo neka rešenja koja nam nikada ne bi pala na pamet, niti bismo nabasali na njih da nismo pritisnuli pogrešno dugme. Jednostavno, svo to neznanje i gubljenje u zvuku često ume da bude vrlo oslobađajuće, a batrganje i koprcanje u svetu nepoznatog često nam pomaže da razvijemo naš individualni i unikatni pristup stvaranju muzike.

Kada o ovome pričam, uvek se setim kako su Autechre pravili muziku koristeći sampler koji u sebi nema hard disk, već samo ram memoriju. To znači da kada se zvuk ubaci u uređaj i ugasi, sva memorija se obriše i uređaj se pali prazan (ili makar tako treba da bude). Slučajno su otkrili da ako ugase i brzo upale mašinu, ne obrišu se celi zvuci nego ostanu neki delići, jer uređaj ne stigne fizički da ih obriše, pa su koristeći te „izgličovane“ (glitch) zvuke gradili muziku. Zbog ovakvih stvari je delom ghost producing toliki greh, jer se srećne greške eliminišu, kao i individualni pečat koji je veliki deo magije u ovoj muzici.

Ono što je definitivno korisno za svakog i producenta i DJ-a je naslušanost, ne samo tehna, već i mnogih drugih žanrova. Najveći producenti uvek „vuku“ uticaje iz drugih pravaca, tipa Surgeon iz daba i indastrijala, Autechre i Boards of Canada iz hip hopa, Kevin Saunderson, Carl Craig, Juat Atkins i ostatak te ekipe iz džeza itd. Koji god fazon muzike da pravite, uticaji iz drugih žanrova će vas obogatiti na načine na koje slušanje onoga što pravite nikada neće moći.

Na društvenim mrežama često pričaš o muzici u njenom izvornom obliku gde pokušavaš da objasniš kompletan doživljaj gde nestaju žanrovske granice. Koliko smatraš da ljudi danas slušaju muziku, a koliko gledaju?

Pomenuo si dosta zanimljivu stvar, a to je koliko ljudi danas gleda muziku, a koliko sluša. Pre svega, sebe hvatam da upadam u ovu zamku: da u trakama radim aranžman očima, a ne po osećaju. Takođe, od kako sam prešao na digitalan DJing često se desi da previše gledam u sprave (bilo da je to laptop ili da su plejeri) umesto da zažmurim i osetim muziku. Ako uspem sebe da „prevarim“ i da isključim vid iz jednačine, rezultati često budu sjajni.

Kako i koliko društvene mreže utiču na doživljaj muzike? Koje su dobre i loše strane?

Što se društvenih mreža tiče… ne znam. Isprva sam mislio da je u pitanju blagoslov, jer su mi omogućile da dođem u kontakt sa nekim ljudima koji su mi dugo bili predivni, a nedostižni, da postanem prijatelj sa njima i da učim stvari od njih.

Sa druge strane, zbog društvenih mreža se čitava scena pretvorila u takmičenje popularnosti, pa su se i vrednosti DJing–a izmenile kako bi se prilagodile tom zeitgeist-u. Primetio sam da umetnici mnogo više vremena troše na popularnost, na uštrb bavljenja muzikom, te kvalitet onoga što treba da bude na prvih pet mesta u celoj priči opada. U suštini mislim da se desila promena na način na koji funkcionišemo.

Društvene mreže donele su puno toga… novog! Na nama korisnicima je da dobri aspekti tog novog nadvladaju loše.

Pre nekog vremena si pokrenuo priču na svom FB profilu o tome da li ljudima treba davati nazive traka kako bi kasnije mogli da ih slušaju kod kuće. Šta si naučio iz cele priče? Koliko ljudi cene to što im se daje besplatno?

Istražujući i čitajući o ljudskoj psihologiji, shvatio sam da ljudi jednostavno ne cene stvari koje dobiju „na tacni“, ma koliko god one dobre bile. Ovo je inače i jedan od razloga zašto se domaći DJ-evi toliko retko cene na svom terenu (ne samo kod nas već i u svetu), dok se nekome ko dolazi izdaleka, a lošiji je možda od domaće ekipe, iznosi crveni tepih i otvaraju šampanjac i kavijar.

Što se tiče odavanja imena numera iz miksa, ovo je samo još jedan aspekt interneta i lake pristupačnosti muzici i informacijama. Kontam da se dobar kompromis nalazi negde između „dajem ceo tracklist pa ga ne ceni niko“ i „ne dajem nikakav info o ovom miksu, pa ne pomažem ljudima koji su omogućili da ga uopšte i napravim“. Kao rešenje predlažem da se stave samo imena producenata koji su u mixu. Na taj način su slušaoci primorani da sami kopaju po katalogu pomenutih umetnika u slučaju da žele da nađu muziku koja im se svidela. Tako će možda nabasati i na nešto drugo što im se svidi, a sigurno će pronaći i naziv numere u koju su se zaljubili, pa su svi u jednačini srećni.

Zanimljiv kompromis. Da li postoje još neki skriveni aspekti ili uloge interneta u elektronskoj, pre svega klupskoj muzici?

Internet ne samo da je promenio način na koji slušamo klupsku muziku, nego ju je izmestio iz prirodnog staništa. Elektronska muzika koja je apsolutno dizajnirana za klub je izvađena iz konteksta klupskog prostora i njegovog ozvučenja, te je doneta u prostor koji nije za nju predviđen: naš dom. Osamdeset posto najboljih, najmuzikalnijih tehno traka apsolutno ubija u klubu, ali na kućnim zvučnicima i na kućnoj glasnoći zvuče „onako“. U isto vreme gomila numera koje su puštene sa laptopa ili nekih malih, kompjuterskih zvučnika zvuče ogromno, dok u klubu zvuče baš loše.

Srećom, alatke za muzičku produkciju postaju sve bolje i fantastično ozvučenje je sve češće u klubovima tako da, kada se kockice poklope, imamo priliku da čujemo i osetimo nešto o čemu do pre 10-15 godina nismo mogli ni da sanjamo da će biti moguće. Sada, recimo, kada pričamo o Berghain techno zvuku, mislimo na muziku koja je isključivo dizajnirana za Funktion 1 ozvučenje, koje najbolje zvuči kada muzika ima malo elemenata. A kad u celu jednačinu dodamo i sam klub Berghain, te uračunamo njegovu arhitekturu, numere koje imaju malo reverba se upotpune, jer sam prostor muzici doda neki odjek.

Zato je, recimo, sva tehno muzika iz perioda od 2008. pa na ovamo, koja je baš ciljana za Berghain, zvučala kao James Ruskin & DVS1 – Page 1Dettmann & Klock – DawningEQD – Equalized #005 (definitivno moj favorit iz te ere) ili Peter Van Hoesen – Axis Mundi na primer. Iako sa laptopa ništa od ovoga ne zvuči ništa posebno, u Berghainu je veće od života. Potpuno, apsolutno ludilo! Jako se radujem svom nastupu tamo i prilici da eksperimentišem sa njihovim prostorom i ozvučenjem. 🙂

BAŠ MI SE SVIDELO TO ŠTO U TEHNU NEMA PRAVILA

Pored toga što pričaš o čistom doživljaju elektronske muzike, te njenom shvatanju na drugi način od uobičajenog, takođe pričaš i o muzičkom poslu. Primetio sam da pokrećeš teme kojima se retko ko bavi i vidim da cimaš ljude da postanu više od slušaoca, tj. aktivni deo zajednice i više od klasičnog potrošača. Koliko je teško pokrenuti ljude da dublje razmišljaju o posledicama koje se odražavaju na muziku?

Dosta je teško i čini mi se da je rezultat većine takvih diskusija na internetu ovakva: Ili me ekipa koja je već razmišljala o tim stvarima potapše po leđima, ili se zakači neko sa suprotnim mišljenjem ko posle dve-tri replike krene da pominje Hitlera i majke (kako to već obično biva u diskusijama na društvenim mrežama). 😀 Slučaji gde neko održi civilizovan nivo priče i gde se zapravo desi razmena ideja i pogleda na stvari su baš retki.

Svakako pričanje o stvarima koje su dublje od „volim tehno“ izumire, jer zbog današnje klime na društvenim medijima postaje sve teže imati mišljenje koje se ne poklapa sa unapred javno uspostavljenim normama, bez posledice da budeš označen kao heretik. Pre jedno godinu i po dana sam postavio pitanje i želeo da preispitam slučaj pravljenja odvojenih top lista za muškarce i žene, jer sam mislio da to možda samo pomaže separatizmu kroz tribalizam, umesto da podražava jednakost polova na sceni. Naravno, završio sam sa pečatom fašiste, šoviniste i sličnog. Fun times. 😀

U svakom slučaju, žao mi je što je tako, ali ne želim da prestanem da divanim o stvarima koje smatram da su bitne. Nekako smatram da je to deo građenja scene, pričanje o onome šta je važno, na čemu treba raditi, šta se dešava iza kulisa i slično. Mislim da to obrazuje i publiku i mene zajedno sa njima, te da je ultimativno korisno. Samim tim je vredno to raditi, uprkos riziku da se potencijalno uzburkaju stvari. 🙂

Jedna od takvih stvari je politička korektnost koja rapidno menja scenu. Kako ona utiče na stanje muzičke scene? Kako se to odražava na društvene mreže i koliko umetnici zapravo smeju da kažu ono što žele? 

Moramo prvo samo da razjasnimo šta se podrazumeva pod političnom korektnošću:

  1. Da li je u pitanju politička korektnost gde moraš da paziš na svoju okolinu šta pričaš i da li to može nekoga da ozbiljnije uznemiri, te da se trudiš da su svi uključeni u jednačinu nezavisno od rase, pola i sličnog, tj. da diskriminacija nije u jednačini?

  2. Da li mislimo na ekstreman oblik toga koji podrazumeva call-out kulturu, izbacivanje ljudi iz zajednice na prvu ozbiljniju grešku i virtue signalling (tj. obznanjivanje svima kako imaš dobre vrednosti dok zapravo ne radiš baš puno po pitanju tih vrednosti)?

Ako je prvo u pitanju, onda to može samo dobrog doneti svakoj zajednici. A ovo drugo… Kao i svaki ekstreman oblik bilo kakvog ponašanja, ne mislim da je zdrav za scenu, niti da omogućava zdravu konverzaciju, niti da je pogodno tlo za prave umetnike koji su, po pravilu, uvek malo društveno nesnađeni i nespretni, te se često izlanu i budu shvaćeni pogrešno zbog čega kasnije ne samo da imaju nula prostora da koriguju, već i da se izvine, te da im se oprosti.

DA LI SE IZLAZI NA MUZIKU, ILI NA HAJP?

Elem, dok se ljudi bave time šta je ko rekao, nama se zapravo opasna i bezdušna ekipa Instagram DJ-eva uvukla u prve redove i polako isisava magiju iz scene koju volimo i za koju živimo. Na primer, nedavno su u Srbiji nastupila dva „umetnika“ (na dve različite žurke) koji su u praktično poznati po tome što kradu tuđu muziku i izdaju je kao svoju. Nisam video da je iko išta rekao povodom toga. Samo sam video euforiju povodom njihovog gostovanja.

U isto vreme, neko ko stvara nešto unikatno i iskreno, i zapravo doprinosi celoj priči, on/ona sedi kući umesto da pušta negde i živi svoj san. Zašto? Zato što stvara i nema vremena, niti mozga da se bavi selfijima, storijima, virtue signalling-om i ostalim naporima da se lažno uklopi i da tom prečicom postane poznat/poznata. Onda se opet vraćamo na to kako se konzumira tehno – da li se izlazi na muziku, ili na hajp?

Šta misliš, šta je pravi odgovor na sve ovo?

Uf, pravo da ti kažem, malo sam se uznemirio oko ovih poslednjih par pitanja. 😀 Meni je jako stalo do cele ove priče i baš se kontrolišem da ne hejtujem čim vidim da neko šteti nečemu što ovoliko volim. Neću promeniti ništa time što ću nekoga individualno prozvati (tako da se trudim to da ne radim), ali masa mora da skapira da svojim odlukama i podrškom stvara scenu i da je na njima kakva će budućnost iste biti. Scenu velikim delom čini publika i ogromna odgovornost je na njoj da odabere da li želi plitku, a pitku laž – ili želi nešto što je toliko dobro da želi da provede u tome ceo svoj život. 🙂

BOOKING & INFO : FACEBOOK / INSTAGRAM / RESIDENT ADVISOR