RanchaTek: Od margine do Dance Arene

Za mnoge iz unutrašnosti Srbije, bavljenje umetnošću predstavlja veliki izazov. RanchaTek priča o svom putu do uspeha.

Vladimir RanchaTek Rančić iz Vlasotinca je započeo svoje putovanje kroz zvuk pre skoro sedam godina. Od umetnika iz malog mesta na jugu Srbiji postao je jedan od naših najtraženijih DJ-eva u regionu. U ranoj fazi svoje producentske karijere, pesmama “Vagabundos” (2013) i “On the Floor” (2016) dostigao je prva mesta na servisima Beatport i Traxsource. Nakon ovih uspeha, počeo je da izdaje za kultne etikete Toolroom, Pornographic, Nervous, Hotfingers i 1605, te je kvalitetnim izdanjima zaslužio mesto u redovima Intec Digital.

2017. muzički magazin Mixmag uključio ga je u svoju listu top 15 DJ-eva na Balkanu kada je nastupao po najvećim noćnim klubovima u Srbiji, te Holadniji i Austriji među brojnim drugim evropskim državama. Priznanje na domaćoj sceni počeo je da dobija pre skoro tri godine, a ove godine ga očekuju nastupi za pultovima beogradskog kluba Half i velikih novosadskih festivala Green Love i EXIT. Uspeli smo da ugrabimo malo vremena pred njegov nastup na ovogodišnjoj Dance Areni i popričamo sa njim o stanju tehno scene na jugu Srbije, preprekama na koje je naišao tokom svoje karijere i uzbuđenju oko upoznavanja svog idola Carla Coxa.

U svoju DJ priču ušao si krajem 2012. godine. Verujem da u malom mestu odakle dolaziš nije bilo lako baviti se elektronskom muzikom. Kako je izgledala scena na jugu kada si počeo?

U malom mestu nikada ništa nije lako, a posebno baviti se muzikom bilo koje vrste. Posebno i kad se to mesto nalazi daleko od svih velikih gradova i ako se nalazi u siromašnom delu zemlje. Realno, dole nikad nije postojala scena, da tako kažem. Jedino u Nišu je postojala ta neka ekipica koja je stalno pravila neke house žurkice, ali je sve to bilo ili komercijalno ili na granici sa komercijalom. Jedina mesta gde si mogao da čuješ nešto one prave underground muzike bili su “Feedback“ i “Liv“ u Nišu.

Da li sada postoji publika na jugu Srbiji za tvoj zvuk? Da li postoji neko ko se „dole“ bavi promocijom elektronske muzike?

Sada je malo bolja situacija koliko mogu da primetim. Naissus festival pravi dobre i velike žurke, bukiraju prvoklasne DJ-eve, a i ljudi su sve više u fazonu da se prave techno žurke. Npr. u Leskovcu, do pre neku godinu, da si napravio techno žurku došlo bi ti tipa 20 ljudi. A kada sam puštao tamo pre neka dva meseca nije moglo da se uđe u klub koliko je bilo puno. Što je najvažnije, svi su đuskali i uživali.

Nije bilo ljudi koji su došli da poziraju, već ljudi željni nečeg drugačijeg i ljudi skloni uživanju u tome zbog toga zašto su došli. Nesto što je još važnije je to da se publika, osim stare garde, kretala tipa od 95′ do negde 99′ godišta, što je zaista dobro.

Znači tehno dopire i do mlađih generacija na jugu Srbije i pored narodnjačkog zvuka. Da li možda postoji neki način da konvertujemo narodnjačku masu u ljubitelje elektronske muziku? Da li kod nas fanovi tehna i sličnih žanrova žele da ih bude više ili čuvaju to samo za sebe, tj. „dalje od seljaka“?

Ako ćemo realno, od narodnjaka se u Srbiji ne može pobeći. Imaš onaj mali broj ljudi koji baš sluša techno ili neki sličan pravac, a većina u Srbiji (kao što svi znamo) je splav, pa na after ili na neki veći underground party. To mislim da se nikada neće promeniti. To je prosto rečeno balkanski mentalitet.

Koliko puta sam tako video ljude koji posećuju sve moguće žurke u Srbiji, a nekad i roknu live na Insta iz neke kafane gde rokaju teški narodnjaci. Kod nas to ide jedno sa drugim i za sad nekako funkcioniše. Sve u svemu, ako ljudi tako vole i uživaju u tome, onda tako i treba biti.

Koliko je teško baviti se DJing-om kod nas? Na kakve si prepreke nailazio?

Pre svega, u Srbiji je teško baviti se muzikom, a posebno DJing-om. Meni su trebale neke tri-četiri godine da dodjem do te lestvice da mogu da živim od muzike. Međutim, to nije samo DJing, već i produkcija i još mnogo sličnih stvari vezanih za taj posao.

Prepreke su uvek bile, tipa, ljubomorne kolege, ali to je uvek tako bilo. Neki su mi sabotirali bukinge, neki su se trudili da moje ime ne bude ni viđeno, ni da se čuje za mene (pošto na taj način oni misle da ih ugrožavaš) i slično. Teško je da prikažeš svoj kvalitet u Srbiji, posto će ti veći broj ljudi okrenuti leđa, dok će ti tek nekolicina pomoći.

Primetio sam da postoji neka podela ljudi, takozvani elitizam u našim najvećim gradovima prema ostatku Srbije. Koliko je danas izražena ta podela? Koliko te je to sprečavalo da nastupaš na većim binama pre 2016. godine?

Pa u početku je bilo zaista teško. To što su nekoga izdavale najveće izdavačke kuće nije bilo važno. Da bi puštao na žurkama, morao si da se krećeš u određenom (tzv. pravom) društvu i morao si da se družiš sa “pravim“ osobama. Realno, ni danas nije drugačije, s tim da sam ja napredovao i pridobio veliki deo naše publike. Sada više ne mogu da me ignorišu, tako da je taj problem nestao pre neke dve-tri godine. Zanimljiva je i činjenica da sam pre nastupao u inostranstvu nego u Beogradu, pa ti vidi…

I kako izgleda kada neko konačno prizna tvoj trud posle toliko godina?

Smešno je to što od početka svi priznaju tvoj rad i svi su u fazonu „WOW„. Ali opet, nije to to, nemaju nameru da te podrže ako nemaju neku korist ili slično. E sad, pravu podršku sam dobio još 2013. kada sam izdao za Umekov lejbl 1605, koji je tad bio u rangu sa današnjom etiketom Drumcode. On (Umek) je skoro sve moje trake vrteo na nastupima i u podcast-ovima. Kasnije, 2014. ili 2015., počeo je i Richie Hawtin da me „vrti“, pa Bob Sinclair, Adam Beyer itd.

Tada sam shvatio da je imalo smisla sve što sam do tada uradio – tad su me najveće svetske face priznale. To je probudilo u meni poseban osećaj, onaj koji nikako ne mogu da opišem rečima. Što je još važnije, probudilo je neverovatnu želju da nastavim dalje i radim ono što volim! 🙂

Kako je nastala cela priča oko etikete Intec Digital koju drži famozni Carl Cox?

Oko Intec-a je sve počelo pre neke dve godine (možda malo manje) kada je drugar poslao traku “Freakz’ Jonu Rundellu, koju je posle tipa nedelju dana počeo da vrti Carl Cox na svakoj, ali bukvalno svakoj žurci  narednih godinu dana. Hteli su da potpišu tu traku, ali je već bila objavljena za Bitten. Rundellu sam kasnije poslao neke trake i onda sam skapirao da Cox vrti sve trake koje sam poslao Jonu. Onda sam dobio ponudu za traku “Defect“, a posle par dana i za “Freak“. I tako je nastao EP koji izlazi ovog oktobra za lejbl Intec Digital.

Čuo sam da te je Carl Cox inspirisao da se baviš DJing-om. Jesi li nervozan što ćeš ga upoznati na EXIT-u?

Realno, Carl je ikona elektronske muzike. Novije generacije misle da su to Amelie Lens, Nina Kraviz i slični. Međutim, biti najbolji i biti konstanta 30+ godina na sceni… to može samo Carl.

Prve mikseve sam čuo još 2001.-2002. godine kad ni nisam znao ko je on realno. Nego ona spika, čuo sam nešto i podsvesno mi je ostalo u glavi. Posle par godina sam ponovo čuo isti miks i rekao ‘aha, čekaj, šta beše ovo’? Ispostavilo se da je to bio Carlov mix iz Sidneja (2000.), po meni možda i najbolji miks ikada, pored Umekovog sa nastupa na I Love Techno.

Tako da, nakon skoro 18 godina slušanja njegove muzike, konačno ću ga poznati na EXIT-u. Pogotovu što mi je u poslednje dve godine neprestano pružao podršku, iako ne zna ko sam ja. Puštao je skoro sve trake koje sam izdao u ovom periodu, i moram ti reći opet da je osećaj nestvaran! Dok ga ne upoznam, neću znati da li je sve ovo realno. Sve u svemu, ovaj EXIT će biti jedinstven događaj za mene – prilika da se zahvalim jednoj takvoj legendi za sve! 🙂

BOOKING & INFO : FACEBOOK / INSTAGRAM / SOUNDCLOUD