U MIKSU: KEZZ

U novom izdanju serijala „U MIKSU“ pričali smo sa KEZZ o prelasku na elektronsku muziku, improvizaciji i neponovljivim momentima sa žurki.

Od malih nogu, Tamara KEZZ Ristić se navikla na pozornicu. Kao glumica u detinjstvu je imala puno uspeha, ali je pozorište ubrzo zamenila muzikom. Njen glas je postao moćno sredstvo iskazivanja nepresušne kreativnosti, te je odlučila da svoj život posveti pevanju. Kao tinejdžerka iz Kikinde, doživela je ogromno razočaranje na lokalnoj klupskoj sceni, te je noćni život nije privlačio.

Tek kasnije je počela da izlazi, kada je u Beogradu doživela prosvetljenje tokom svog all night long seta na „brodu“ 20/44. Tada je svoju muziku doživela na jedan poptuno novi način i osećala se kao ponovo rođena. Malo po malo, njen zvuk se od tužne, etno muzike „za sedenje“ transformisao u pravno plesno ludilo u kojem iskazuje svoj pun potencijal, te pomera podijume gde god da nastupa.

Zato smo seli da popričamo sa KEZZ i saznamo kako se desio njen preporod, zašto je zavolela klabing koji je prethodno nije ni malo privlačio, te kako izgledaju njeni nastupi (iza i ispred pulta).

 

View this post on Instagram

 

A post shared by KEZZ (@kezztamara) on

Ti si jako rano počela da se baviš umetnošću. Nastupala si na bini kao glumica, pa kasnije i pevala u horu. Postoji li neki interesantni detalj iz detinjstva koji je inspirisao tvoju muziku danas?

Kao mala sam stalno izmišljala neke melodije. Nisam uvek pevala postojeće pesme, već sam zamišljala svoje teme u glavi. Ne sećam se tačno kako su te teme nastajale, ali jedna od prvih melodija postala je deo moje pesme „Moma“. To čak imam i na nekim kasetama zabeleženo, a mama mi je prepričavala kako sam često pevušila “lalalila” temu. Tako da se u mom slučaju muzičko obrazovanje razvijalo uporedo sa sklonošću ka kreiranju muzike.

Svirala sam metalofon u Dečjem orkestru u zabavištu, zatim upisala flautu u nižoj muzičkoj. Međutim, imala sam jaku upalu sinusa koja je trajala mesecima, propustila veliki deo časova, odustala od flaute i par godina kasnije upisala klavir. Čim sam malo ovladala tim instrumentom, odmah su tu krenule i neke prve ideje. Tada sam počela svesno da komponujem, sa 12-13 godina.

Interesantno. A kako si počela da izlaziš? Rekla si mi da ti se klabing u početku nije sviđao i da si ga izbegavala. Zašto?

U periodu kada sam bila tinejdžerka, većina nas je slušala rokenrol, hard rock ili progressive metal. Uglavnom je postojala ta naša ekipica ljudi koja je slušala alternativnu muziku, a sve ostalo je bilo u domenu turbo folka, što se klubova tiče. Sve sam to čekirala i tada su lokalni DJ-evi miksali komercijalni house sa turbo folkom.

Do ponoći strano, a posle narodnjaci?

Da. Ili uhvati neki ok house groove koji bi mi se možda i svideo, ali posle umiksa Cecu ili Jelenu Karleušu i sve to postane katastrofalno. Onda mi se to urezalo u sećanje, kao i devedesete. Elektronska muzika je tada bila komercijalizovana na način koji mi je bio veoma odbojan. Kasnije, kada bih čula neku elektroniku, vraćala su mi se sećanja i nisam mogla da prihvatim taj zvuk dugi niz godina.

Da li postoji još nešto zašto ti se elektronska muzika nije sviđala?

Pa konotacija u vidu opojnih sredstava koja se vezuju isključivo za elektronsku muziku.

Čini mi se da elektronska muzika još uvek nije prihvaćena kao takva. Muzika koja može da se sluša samo zato što je neko voli.

Kako si uspela da zavoliš elektronsku muziku?

Postoji više uticaja. Jedan od njih je Dino Dvornik. Kao mala imala sam njegov prvi album na kaseti koju sam najčešće slušala na vokmenu. Kasnije je na mene uticala mlađa sestra Tijana, koja se bavi promocijom elektronske muzike i booking-om. Ona je uporno pokušavala da mi je približi. Kada smo bile kod kuće, često mi je puštala razne trake (što radi i danas), ali tada nisam imala strpljenja da ih poslušam. Kasnije me je vodila i na velike žurke, gde sam shvatila da i u toj muzici postoji dosta kvaliteta.

Pored toga, imala sam sreću da me je drugarica Jeca – Chorbika upoznala sa MKDSL-om, i to baš u periodu kada sam počinjala da pravim muziku kao KEZZ. Njegov pristup elektronici mi je tada bio otkrovenje, jer je jedan od najeksperimentalnijih izvođača. Tu su i drugari koji su mi slali muziku i približili mi klabing u izlascima.

A kako si se oslobodila i počela da izlaziš u klubove?

Prvo sam počela da koristim elektronsku muziku u svojoj produkciji i nastupala live. U jednom trenutku, drugarice sa fakulteta su me pozvale da puštam muziku na festivalu knjige „Čitam Čitaš“. Naravno, nisam želela da to puštanje bude sa Winampa. 🙂 A onda mi je mistični momak, u svetu klabinga poznat kao Majami, predložio – „Nemoj samo da miksaš, nego i pevaj. Budi Miss Kittin za siromašne.“ 😀 dodao je u šali i naglasio da tako mogu da provučem i svoju muziku. Desila se ta prva žurka i za njom su se ređale naredne, a u većinu klubova nikada nisam ušla pre nego što sam tamo nastupala. Iz tog novog interesovanja, počela sam da istražujem DJing, a uporedo sa tim se desila i potreba za izlascima, jer sam želela da vidim kako te stvari funkcionišu.

View this post on Instagram

♟️

A post shared by KEZZ (@kezztamara) on

Kao neko ko je već nastupao pred publikom, kako ti se DJing činio kao performans? Kako je klabing izgledao iz tvoje perspektive?

Jako interesantno. Mada su mi žurke ponekad bile i dosadne, jer se često na njima nije moglo čuti ništa drugo osim elektronike. Sve dok nisam otišla na „Brod“ 20/44 i čula Švabu (Schwabe) kako miksuje šta god čoveku može da padne na pamet. Sećam se da je završio set uz „While my guitar gently weeps“ i bukvalno sam tada videla da DJ u suštini može da pušta koju god muziku poželi.Promenio mi je potpuno koncept DJing-a i počela je više da me zanima ta neka komponenta nekonvencionalnosti. Čini mi se da postoji izuzetno mali broj takvih DJ-eva.

Danas je DJing postao mnogo povezan sa produkcijom, kao DJ moraš da budeš i producent i da se fokusiraš na određeni zvuk. Taj zvuk onda i puštaš i praviš, pa se sužava spektar tog nekog pravog DJing-a gde nisi žanrovski ograničen.

Negde sam čuo da je puštanje, slušanje i konzumiranje jednog muzičkog pravca kao da jedeš piletinu svaki dan. Koje su neke ključne razlike između puštanja jednog pravca i mešanja više različitih?

Kada si fokusiran na jedan zvuk, moraš biti svestan da ćeš tako i privlačiti određenu publiku koja sluša taj zvuk. Ako zadržiš širinu, možeš da se približiš ljudima, tj. da ih pronađeš. Nekome ko uopšte ne sluša neki određeni zvuk, možeš da ga približiš u svom setu i da ga čuje u tvojoj interpretaciji.

To je nešto najlepše što mi se dešava od kad sam počela da radim hibrid live-a i DJing-a. Na nastupe mi je dolazila publika koja inače sluša moje koncerte i kasnije nastavila da dolazi, iako nikad nisu slušali elektronsku muziku. Dobila sam komentare da su je ljudi zavoleli kroz moje setove, a drugi koji su dolazili na elektroniku su počeli da slušaju i druge žanrove. Pogotovo tradicionalni zvuk koji dosta koristim i kojim sam inspirisana.

Jako je lepo igrati se različitim pravcima, ali sam kao izvođač nailazila i na pitanja: „Šta ćeš ti sad da puštaš?“ Ni sama ne znam odgovor na to pitanje dok ne krenem. Možda završim u esidu, minimalu ili tvrđem tehnu… Ono što je kod toga začkoljica su promoteri i gazde klubova, koji ne znaju kako da to da definišu publici. Često se dešava da nisu neki ljubitelji nepredvidivih momenata, ali kada čuju i vide kako to izgleda, razvije se dobra priča.

Kako je izgledao tvoj prvi setup?

Ideja je bila da to bude što jednostavnije kako bih mogla lako da zakazujem nastupe sama. U to vreme, kada sam počela da se bavim muzikom kao KEZZ, bio je popularan Dub FX. Jako mi se svideo njegov način loop-ovanja i onda sam otkrila da sve te papučice koje je on imao, možeš da kupiš u jednom uređaju – TC Helicon Voice Live Touch. On sadrži efekte za glas i instrumente, a radi i kao looper. Nega sam povezala sa klavijaturom i krenula da loop-ujem uz neki jednostavan beatbox.

Prvo sam shvatila da mi fali ritam, pa sam počela da ga programiram. Ubrzo potom sam objavila pesmu „Moma“, a kasnije sam unapređivala opremu.

Kako je tekao taj proces unapređivanja?

Uvek sam bila za to da je bitno nastupati, pa makar i sa nekom osnovnom opremom. A kada shvatiš da nemaš neku mogućnost, gledaš kako da je realizuješ. Recimo, nisam mogla da sinhronizujem looper sa ritam mašinom iz GarageBand-a koju sam tada koristila na iPad-u. To sam rešila aplikacijom Launchpad, koju sam koristila za trigger-ovanje semplova i ritmova koje pravila i prethodno eksportovala iz GarageBand-a. Onda sam kupila TC Helicon Voice Live Touch 2 kako bih mogla da sinhronizujem iPad i looper. U jednom trenutku sam nastupala i bez te sinhronizacije, ali to je zahtevalo perfektnu koncentraciju, jer ako ne klikneš nešto na vreme raspadne ti se ceo loop.

Koristila sam klavijaturu Yamaha PSR, koja je ogromna. Kada sam počela češće da nastupam uzela sam neku manju KORG klavijaturu kako bih mogla da je nosim sa sobom. Instalirala sam i različite aplikacije, poput KORG-ovih synth-ova. ARP Odissey sam najviše koristila za prvi album. Jedini problem je bio što taj synth možeš da snimaš kao audio, znači to što snimiš je to. Onda sam sve te zvukove export-ovala, pa sam u studiju kod MKDSL-a da radila dalje na materijalu. Mnogi mi nisu verovali, ali većina zvukova na prvom albumu je snimljena upravo na iPad-u.

MKDSL mi je rekao da je iPad jako zgodna igračka za nastup i produkciju.

Da, da. On mi je zapravo i preporučio iPad kao dobar savremeni instrument. Sa njim sam se u početku dosta konsultovala oko opreme i produkcije.

Kasnije mi je trebalo više mogućnosti i jer sam želela napravim neki jedinstveni zvuk, a i da najveći deo posla na drugom albumu uradim sama. Istraživala sam puno i gledala šta bi mi bilo najbolje istovremeno i za produkciju i live. Sećam se da su Der Dritte Raum imali žurku “Berlinski zid” koju je sestra Tijana organizovala, pa sam sa njima mogla da popričam, jer su radili live. Rekli su mi da kupim neki Mac, pa čak i da je pet godina star i da instaliram Ableton.

Pet godina star? Bila sam u fazonu da to nešto nije ok, ali sam uspela da pronađem Mac koji i dan-danas koristim. Na njemu sam instalirala Ableton koji mi je bio komplikovaniji od svega što sam do tada koristila, pa sam morala da sednem i gledam te tutorial-e dok nisam savladala osnove. U tome mi je dosta pomogao i mladi producent Trifun, Aleksandar Trifunović, koji je bio napredniji u korišćenju programa. Napravili smo neki zajednički setup, danima i noćima istraživali mogućnosti i snimali, čak smo jednom radili i live u KC Gradu.

Kasnije, kada sam napravila hibrid live-a i DJing-a, setup su mi činili plejeri, iPad, vokalni procesor i melodika koju sam ubacivala. A za live je to bio pola Ableton, pola iPad i imala sam problem da sve aranžmane preradim, jer kada sam promenila setup ni ta muzika mi nije bila dovoljno dobra. Želela sam da uvedem neke nove ritmove, ili potpuno promenim vajb da bih je učinila zanimljivijom. Kako mi se menjalo interesovanje, više sam se približavala elektronskoj muzici, i sve manje su mi se sviđali oni stari aranžmani koje i dalje unapređujem i menjam.

Kako je ta promena uticala na dinamiku tvog nastupa?

Glas je uvek primaran. Kada sam u početku nastupala, ta muzika nije bila bogata ritmom i niskim frekvencijama. Tako da je bila više za slušanje. Kasnije, kako sam menjala zvuk, tako sam više pokretala ljude. Ljudi su krenuli da igraju i uspela sam da ispunim svoj cilj. ☺ Pre sam imala dosta sporih i tužnih pesama, a kako sam se približavala elektronskoj muzici, počela sam da stvaram veselije i groovy ritmove. To je ta neka promena koja se desila. Dakle, glas je uvek isti – šta god da uradim on ispliva. U suštini, muzika je ta koja se konstantno menja.

A šta si promenila povodom opreme koju koristiš?

Kasnije sam potpuno prešla na Ableton Live uz koji koristim MIDI kontroler. On je vrlo lagan, pošto je težina opreme takođe problematična. Mnogo sam je vukla, i to često sama po gradskom prevozu ili autobusu. To je bilo naporno toliko da mi je više puta došlo da je samo ostavim negde usput. 😀 Onda sam odlučila da tu opremu svedem na neophodne stavke, kako bi mi bilo lakše i da se ne bih iscrpljivala previše pre nastupa.

I tako, kupila sam i zvučnu kartu, razvijala dalje taj novi projekat za live i odjednom mi se javio MKDSL. Pitao me je da nastupam na „ovom našem Idemo na Mars, i svi radimo live“. Odgovorila sam mu da hoću da radim hibrid live-a i DJing-a. On je ipak insistirao da to bude samo autorski live, ali nisam imala svu opremu. „Šta ti fali“, pitao me je. Pa, kao, MIDI kontroler. Onda je predložio da mi oni kupe kontroler, umesto da mi daju fee. Odabrali smo jedan koji nema ni 500g, najlakši što postoji. ☺

Pripremila sam taj nastup, a kasnije sve to dopunjavala i menjala. Konstantno tu ima da se radi nešto i poboljša. I dalje nastupam sa tim kontrolerom, koji sam ok savladala. Ima dosta funkcija koje možeš da mu zadaš i mapiraš ih. Znači, radi ono što ti hoćeš. Možeš bilo koju funkciju da mu zadaš. Na svakom kanalu imam određeni instrument i različite komponente ritma koje menjam stalno u toku nastupa. U zavisnosti od događaja ubacim i synth, pa mogu da odsviram različite solaže.

Kada sam malo ovladala Ableton-om, onda sam počela da istražujem i kvalitetne zvukove u vidu semplova i VST instrumenata. U tome mi je dosta pomogao Mika Tehnika, producent iz Novog Sada, čiju muziku sam godinama unazad slušala i istraživala, a igrom slučaja ga upoznala, a gde drugo nego u klubu Tunnel. 🙂 Zanimljiv je taj klabing.

Takođe, od nedavno sa mnom nastupa gitarista Vlada Bojić, koji ima svoje vrlo zanimljive efekte. Sa gitaristom Vladom Bojić sam prvi bend imala pre nekih 15 godina. On je snimao gitare za moj prvi album, a nastavili smo saradnju i na drugom. On se super snalazi sa elektronikom, ali se još uvek navikava na moj pristup, jer čak i u lajvu ne mogu baš sve delove unapred da isplaniram, nego ostavljam i tu prostora za improvizaciju.

Imamo i zajedničke probe, a toliko se dobro kapiramo da tačno zna da izvede ono što objasnim. Čini mi se da je sa njim mnogo bolja energija i na bini, jer sam opet i ja malo slobodnija, ne kontrolišem baš sve sama. On koristi delay koji je za svaku pesmu posebno rađen. I to je za sada setup koji koristim tokom nastupa, a planiram da ga i dalje unapređujem.

Znači, ako sam dobro skapirao, koristiš plejere, vokale (mikrofon), laptop, MIDI kontroler i klavijaturu?

Da, to sve i melodiku, vokalni procesor/looper, a ponekad i perkusije.

Šta je melodika?

Melodika je klavijaturni instrument koji zvuči kao harmonika, a zvuk se proizvodi tako što duvaš kroz usnik. ☺ To su deca u zabavištima svirala. Imam dve profesionalne melodike Hohner Fire i Superforce. Njima improvizujem ili radim solažu, ako je već ima u pesmi.

Dakle, da ne bude zabune, to su dva različita nastupa. Jedna je za autorski live, koji traje do sat i po vremena i koristim full setup. A druga je hibrid live-a i DJing-a, kada koristim plejere, vokalni procesor i melodiku. Ta forma je pogodnija za duže žurke, posebno na „Brodu“ 20/44 kad imam all night long setove od sedam sati. Za to ipak nemam dovoljno autorskog materijala, još uvek. 🙂

Pa da, gde ćeš da pevaš sve vreme…

Ne, ne. Ja pevam sve vreme.

Sve vreme?

Pevam u toku cele noći, a i kada svane, pošto žurka tamo traje do šest ujutru. Nema to nikakve veze, adrenalin odradi svoje i glas mi se uopšte ne umori. Samo, u suštini, tada ga više koristim kao instrument. Dakle, imam po neku traku gde pevam i tekst, ali kada improvizujem i koristim FX, onda ga koristim kao instrument koji provlačim u prelazima ili kada osetim. To je izuzetno slobodna forma. A opet mi je zanimljivo, jer nisam ograničena samo svojom muzikom, nego mogu da kombinujem šta god mi padne na pamet.

Kako koristiš glas da napraviš prelaz? Kada je on u upotrebi instrumenta, a kada je kao prenosioca poruke?

U tim prelazima uglavnom koristim loop. Snimim neku jednostavnu liniju koja se vrti u krug preko tog vokalnog procesora (looper iz TC Helicon Live Touch 2). Njega takođe mogu da povežem sa plejerima ili celim setup-om preko MIDI kabla da bi bio u „kliku“. Kada snimim tu prvu liniju, onda na nju nadograđujem harmonije, uglavnom od tri do pet glasova. Kasnije, kada dođem do zadovoljavajuće harmonije, onda tu liniju dupliram ili učetvorostručim da bude duža.

Zatim preko toga dodatno improvizujem glasom sve intenzivnije. Pevam sve više i prodornije da bih osetila reakciju od ljudi, jer publika najviše reaguje dok pevam. Kada se to sve lepo zakuva, onda im izvučem neki najviši ton i pustim bas. To je uglavnom to. Krene đuskanje i napravi se odlična atmosfera.

A kako održavaš kreativnost i umeće improvizacije kako bi se snašla odmah u nekoj situaciji?

Improvizacija je bitna jer donosi neku dozu nepredvidivosti. Naravno, ne pevam uvek na isti način. Ovaj prelaz koji sam opisala je samo jedan primer. Nekad napravim nešto potpuno drugačije. Recimo, spustim muziku skroz, pa pevam nešto senzualnije ili tiše. Sve zavisi od tog trenutka i energije koju osetim, koju šaljem i koju mi vraćaju. Kada se sve te stvari poklope nastaje muzika koja može da se čuje samo u tom trenutku i samo u tom prostoru.

Ima i nekih snimaka sa žurki, koje sam kasnije pokušala da „skinem“, tj rekonstruišem. Jednom sam čak probala uživo nešto slično da izvedem, ali je jednostavno to spoj određenih okolnosti koji proizvede sinhronicitet koji samo tu i tad može da se doživi. Kada se spojimo i ljudi i ja nastane nešto specifično što ne mogu da ponovim.

Međutim, ono što mogu da ponovim su te neke moje trake koje uvek izvodim. Iako možda nisam zadovoljna zvukom koji trenutno dobijam, te trake uključim u set i pokušam da skapiram kako zvuče u odnosu na neke druge i kakvu energiju stvaraju. Ali, jako interesantno je da, bez obzira na to što ne zvuče „upeglano“, jer nisu masterizovane, ljudi nekako osete da je to moja muzika i isto tad jako dobro reaguju.

Onda mi se dešavalo da za neke nove trake nastanu novi delovi tokom žurki. Tako se razvije pesma i to što sam improvizovala na žurkama ubacim u pesmu.

Kako ti improvizacija pomaže da se oslobodiš straha?

Improvizacija je oslobađajuća u svakom smislu. Čime god čovek da se bavi, ukoliko postoji neka doza eksperimentisanja i izlaženja iz sopstvenih okvira, to mu naravno pomaže da se razvija.

Gde crpiš ideje za kreativnost tokom nastupa?

Inspirisana sam subjektivnim doživljajima stvarnosti i emocijama. Ideje sama stvaram u trenutku, ne razmišljam nešto preterano o tome, više je intuitivan proces.

A Kako stojiš sa autotune-om? Da li ga koristiš kako bi se obezbedila da si uvek u harmoniji i ne brineš da ćeš pogrešiti?

Ne, uopšte ne koristim. Jednostavno imam jako dobru intonaciju i šta god da pevam, pa čak i ako ne čujem dobro glas u monitoringu, jako retko falširam. Sa te strane mi nije potreban.

Sa druge strane, on malo dehumanizuje glas. Uvek se oseti neprirodni robotski zvuk koji mi se ne sviđa. Ne volim da ga čujem, niti ga koristim.

Kakav efekat ta dehumanizacija glasa ima na čovekov um? Danas je toliko popularan u turbo-folku i trep-narodnjacima da se ne može izbeći. Neki ga namerno koriste kako bi postigli baš taj robotski zvuk.

Mislim da je glas kao takav i dalje najmoćniji, bez ikakve dileme. To korišćenje autotune-a u savremenom zvuku… Meni je potpuno odbojno i ne bavim se time. Možda je sad to neki moj propust, ali sam suviše skoncentrisana na stvari koje me zanimaju. One druge me ne dotiču, niti su mi toliko interesantne da bih se bavila porukama koje ta muzika donosi. Ne ulazim u tu sferu uopšte. Stvarno me ne zanima.

Nemam neki poseban komentar, osim da je taj autotune definitivno doneo mogućnost pevanja ljudima koji ne znaju ili ne mogu da pevaju. Sa te strane mogu da se iskažu, što je ok, ali sad… Ne bih ulazila u analizu te muzike.

Postoji širok spektar efekata koji mogu da pretvore glas u instrument. Mi smo koristili zvuk koji nastaje kada mikrofon povežeš sa sintisajzerom. Imamo jednu stvar koja se zove „Zdenka“ gde sam u suštini pevala preko, tj. u sinitisajzer. ☺ I onda smo snimili taj zvuk iz sintisajzera.

Misliš na vokoder ili?

Ne, bukvalno smo uključili mikrofon koji je povezan sa sintisajzerom. To je jako čudno, jer ja sam pevala, a sintisajzer ne reaguje na intonaciju, nego na jačinu koju mu pružiš. Onda na osnovu tog imput-a, on proizvodi neki zvuk. Morala sam sve to da modifikujem glasom kako bih proizvela tonove koje sam želela da otpeva. Na neki način mu ovo dođe kao humanizacija sintisajzera. ☺ U suštini, suprotan proces od korišćenja autotune-a.

Koliko ti je trebalo vremena da naučiš da miksaš?

To je jako interesantno, jer sam u početku bila kao da sam pala sa Marsa. ☺ Sećam se da je bila jedna žurka na kojoj sam prvi put radila na plejerima. Pitali su me da li želim da radim na njima i prihvatila sam. Odmah su me upitali i da li znam da radim na šta sam odgovorila: „A što ne bih znala?“ ☺ Čujem dobro, ne mogu baš preterano da zeznem.

Mada, dešava se svima da ispadnu kad nisu skoncentrisani. Nešto te poremeti i to je to. Zanimljivo je bilo kada sam krenula da miksam neke potpuno različite žanrove. Npr. sad vrtiš house i minimal, i to ti ide od ruke, a želiš da ubaciš nešto što se ne miksa toliko lako… E to je izazov! Da pređeš iz jednog žanra u drugi, kako da umiksaš neku pesmu koja je jako brza sa nekom koja je sporija i obrnuto… Takođe, recimo da miksam dok pevam – to mi je dosta zahtevno.

U suštini osnove sam brzo savladala, ali kasnije dolaze neke veštine koje se vremenom savladavaju. I danas ih učim i sređujem. Ne otkriješ ti baš odmah čemu koja funkcija služi, pogotovo ako vežbaš na žurkama, jer nemaš opremu kod kuće. Možeš i da vežbaš na kontroleru, ali ako nemaš plejere onda ti je sve drugačije. Gledaš tutorial-e i pamtiš, a onda kad nema puno ljudi koristiš priliku da isprobaš nešto što do tada nisi. U suštini, kada krene žurka i razvije se, nema razmišljanja već se sve odvija samo od sebe.

Energija koju doživim na žurci tokom miksanja je nešto zaista jedinstveno i neobično. Naročito ako umiksam neku traku koja se inače ne bi čula u klubu, a ljudi dobro odreaguju… To je nešto stvarno posebno.

A što je ovog drugog mixovanja u muzičkoj produkciji tiče, to bih uvek radije prepustila profesionalcu, iako i sama istražujem tu oblast. Na drugom albumu sarađujem sa Milošem Batoćaninom, koji mi je dosta približio tu oblast. Za prvi singl “Nasmejan”, me je posavetovao da pesmu napravim onako kako hoću da zvuči, sa bukvalno svim elementima koje zamišljam. I da, ako time budem zadovoljna, nakon miksa će zvučati još bolje. To u njegovom slučaju znači 50% bolje. 🙂

View this post on Instagram

🌡 📸: @markos_world_of_photography

A post shared by KEZZ (@kezztamara) on

Koji ti je omiljeni mix od dve pesme koje se jako teško miksaju, tj. ne idu jedan sa drugom?

Uhh, bilo ih je dosta, ali su nastajali spontano na žurkama i većinu njih nisam snimila, da bih sada znala tačno šta sam radila. 🙂 Ali evo, recimo mogu da izdvojim nešto sa poslednjeg miksa koji sam snimila za Flux radio koji se upravo emituje ovih dana, sa temom “Mir”. Umiksala sam “Ogledalo” sa albuma Angel’s Breath Milana Mladenovića, a ispod toga sam provukla traku Nu Zau “Angajat De Mai”. Prvu sam morala dosta da ubrzam, a drugu sam usporila dovoljno da bi mogle da plivaju zajedno. Sa druge sam uzela groove, znači bas i ritam, a Ogledalo sam miksala preko tako da se stalno čuje glas, uz povremeno prebacivanje i na bas te pesme.

A o čemu razmišljaš kada posmatraš publiku?

Razmišljam o pozitivnim emocijama koje želim da im prenesem u toku seta i pokušavam da ih pokrenem. Mislim na ljude i znam da je nekima od njih ta žurka možda i jedino utočište gde još uvek mogu da osete slobodu i pozitivnu energiju. Želim da im podignem moral i da ih ohrabrim, da se pokidaju od đuskanja i odu zadovoljni kući, kako bi se sutra probudili sa pozitivnijim stavom. Nešto će im ostati u podsvesti, neće se probuditi isti kao prethodnog dana. Zbog toga se trudim da osluškujem, ali i da utičem na masu. Ne podilazim im, nego se oslanjam na sopstveni osećaj. Jedino merilo kojim se vodim je pokret, zadovoljna sam kada svi počnu da se njišu, jer je to preduslov za dobru žurku. Kolektivni ples je oduvek bio osnaživač duha naroda, a mislim da su žurke upravo savremena forma toga.