U MIKSU: Kristijan Molnar

Kristijan Molnar otkriva kako se publika drži satima na nogama, zašto je prelazak kluba na radio bitan i zašto džezeri mogu da zgotive tehno.

Pre nego što sam krenuo da se bavim pisanjem o muzici, bio sam DJ. Malo sam je puštao, malo sam organizovao žurke, ali se samo jednom desio roštilj koji je trajao skoro 24h. Za tu priliku sam pozvao nekoliko drugara iz Beograda i Novog Sada u Kompresor (sada već poznati Tjompresor), među kojima se našao i Kristijan Molnar kojeg sam do tada mogao da čujem samo na radiju. Lik je došao kod nas, blejali smo celi dan i noć, zgotivili se vrhunski, a onda je krenuo da pušta uživo. Nikad neću zaboraviti trenutak kada je uleteo sa Fango – N1 (Recubierto Mix) koji me je oduvao u drugu dimenziju – jebote, koji trip.

Od tada imam ogromno poštovanje prema njemu, jer su uskoro takvi trenuci počeli da postaju sve ređi. On je nakon nekog vremena postao ozbiljna faca u regionu, a i šire, pa su mu nastupi na velikim žurkama i festivalima, te intimne all night večeri na 20/44 postali ustaljena šema. Prošle godine je svoju radio emisiju Christallization prebacio na Radio 202 i počeo da se obraća publici koja na elektronsku muziku nije navikla. Iako je upoznao ljude koji za 300 dinara misle da su gazde višedecenijske institucije, koja se još uvek drži na nogama pored svih političkih i ostalih pritisaka, Kristijan i dalje traži načine da elektronsku muziku približi široj publici.

View this post on Instagram

✌️😏 📸 @_strbiljka_

A post shared by Kristijan Molnar (@kristijanmolnar) on

Kako obojica imamo puno entuzijazma u nameri da ovu našu malu scenu inspirišemo da raste i postane nalik onim u Amsterdamu i Berlinu, odlučili smo da se vidimo i popričamo. Seli smo u kafić kod Hrama da popijemo kafu na kratko, jer je on imao emisiju da sprema to veče. Ispostavilo se da smo na kraju morali da palimo zbog rokova nakon tri sata, četiri kafe i ceđenog grejpa (zdrav život, nema šta). A kad strastveno pričaš o muzici i onome što te interesuje i pokreće, vreme brzo leti.

Dotakli smo se raznih tema, od pozitivne konkurencije koju je Half ovog leta uneo na scenu svojom pojavom (prevashodno kvalitetom zvuka, koji je itekako neophodan našim klubovima), preko toga da su rejvovi postali najasocijalnija mesta za socijalizaciju, do hejta koji danas služi za povezivanje na društvenim mrežama i uživo. Jesmo li stvarno toliko nisko pali da umesto ljubavi širimo mržnju?

Ovo su neke od tema o kojima ću uskoro pisati i citirati Kristijana koji me je tokom razgovora dodatno inspirisao da pokrenem ove teme o kojima treba javno pričati. Kako se sve nekako spojilo u jednom trenutku, izvadio sam telefon da snimim poslednjih pola sata, ne bih li nekako preneo delić pozitivne atmosfere koja je nastala tokom našeg razgovora.

Pre ovog snimka, pričali smo da Radio 202 ima velikih pritisaka od „fotelja“ koje zaposedaju razni svestenici, političari i biznismeni koji bi da otpuste sve radnike i prebace 202-ku na automatizovani režim. U ovoj nameri ih vešto sprečava neimenovana urednica bez koje ovaj radio ne bi bio to što jeste, a koja se bori da na njemu ostanu ljudi kojima je ova institucija život. Pored radija, pričali smo o i miksanju zbog kojeg sam i postao Kristijanov fan, kao i o tome što njegove celonoćne pustolovine na „brodu“ čine primamljivim – način miksanja i razmišljanje tokom seta.

FOTO: Milica Kolarić

Šta je za tebe pričanje priče tokom jednog seta?

To ti je kao dan u životu ili tvoj život. Različita stanja u kojima se nađeš. Isto tako kroz noć. To neko tehničko pričanje priče… Kad imaš nameru i cilj šta ćeš da ispričaš tu noć… To se stvarno desi u tom trenutku. Mislim da su bitne te promene u toku noći koje utiču na stvaranje priče. Kao ljubav i mržnja. To stvara priču.

U suštini, to je vođenje ljudi kroz različita stanja na žurci, dok ih ne odvedeš od jedne tačke do druge.

Pa naravno. Samo da ih ne držiš u jednom raspoloženju. Kao da su svi vreme visoko ili besni ili ljuti, već da napraviš neki kontrast i razliku između tih emocija kako bi se te one pojačale. Ako spustiš jednom pesmom, mislim da će sledeća biti još jača. Radiš to kako bi ih pripremio za novu. I tako kroz muziku dobiješ neku priču.

Kako ti vozaš ljude od mržnje do ljubavi?

Samo različitim pesmama i stilovima, ali je u suštini bitna ta emocija koju pesma proizvede i koju atmosferu stvara u klubu. U jednom trenutku to može da bude nešto što stvarno diže i nabija neki intenzitet i strašnu energiju, a druga da bude nešto totalno različito i ljubavno. Opet si shvatio koliko je ono bilo jako, a koliko je ovo nežno.

Kako ova dinamika utiče na ljude? Šta je zapravo njena čar?

Osećaj. Kad je nešto konstantno isto, ono izgubi osećaj. Ovako shvatiš razlike između njih.

Da li postoji neki prelaz kojeg se sećaš da je proizveo vrhunsku emociju na podijumu?

Stvarno ne postoji formula za to. Kada pokušaš da napraviš plan, nikad ne ispadne isto. Ne znaš ko je zapravo ispred tebe i kako to zvuči u samom klubu. Ispostavilo se da svaki put kada sam imao plan, nikada ga nisam sproveo. Nema šanse. Na primer, kad sam želeo da pustim nekih pet pesama, nisam mogao, jer su me ljudi odveli negde drugde.

A kojih se ti igara igraš kada si u ulozi naratora koji vodi veče u nekom smeru?

Mislim da to ima više veze sa vremenom koje ćemo provesti zajedno u klubu. U jednom trenutku ću pokušati da te podignem, ali ti neću dati maksimum, jer onda posle nemamo šta da radimo naredna četiri sata. To ti je na neki način forma dobrog warm up seta. Poenta je da nabiješ tu energiju da se zezaju, a da nisu doživeli maksimum u tom trenutku.

Gledaj, ali nemoj da pipaš…

Bukvalno to. Polako, pipaćemo se malo kasnije.

FOTO: Milica Kolarić

Vrhunska fora.

Ali to je suština. Zato su mi duži setovi dobri. Imam vremena da ih pomalo dižem, pomeram i spuštam, da ih ostavim još sat vremena, da im nije najluđa žurka na svetu, ali da će doći. Ti tim talasima praviš priču.

Hmmm… Koliko traje tvoj cunami intenzive emocije i energije koji smeš da napraviš dok se voziš na talasima jednog tripa?

Tri, četiri do pet pesama. Imam takav osećaj. To je u realnosti nekih 20 minuta do pola sata. Posle toga osećam neko zasićenje, pa onda tražim promenu da bi naredni talas bio drugačiji ili još jači.

Čitao sam negde da Loran (Laurent Garnier) ima takav trip gde grupiše po tri trake sličnog žanra dok miksa. I super vozi ljude koji su ispred njega. A kako izgleda kada puštaš muziku za publiku koja nije tu?

Dosta teže i drugačije kad ih ne vidiš, jer moraš da ih zamišljaš, a u tome lako možeš da pogrešiš.

Kako zamišljaš svoju idealnu publiku?

Nikad nisam o tome razmišljao. Nemam ideju idealne mase, ali imam predstavu stvari koje čine da situacija bude idealna. A to je da klub liči na nešto, da su ljudi ok, da nisu došli ljudi koji tu ništa ne razumeju, da je dobar zvuk i da je dobro piće, i svetlo. To su neke karakteristike koje utiču da li će nešto lakše ili teže da se desi. Te stvari prave situaciju da se desi dobra žurka.

Znaš kako, većina DJ-eva priča kako je masa esencijalni deo večeri. Kako bi ti slušaocu skrenuo pažnju da razmisli malo o tome kako je neko zapravo deo večeri, a da nije u pitanju PR fora „ti si do jaja, kupi kartu za moju žurku“, već „kako ja mogu na prirodan način da utičem da ovo veče bude dobro“?

Sam postupak svake osobe u klubu utiče na to. Da li je neko otišao, da li drži telefon, da li plače, da li se smeje, da li se ljubi, priča… Na taj način ti utičeš na žurku i time pokazuješ koliko si zainteresovan, koliko te je nešto pogodilo ili ne. Da li vrištiš ili plačeš, to na mene najviše utiče.

A kako „navodiš vodu na svoju vodenicu“ da veče ispadne kako ti želiš?

Osećaš to da li ti prilaze. Da li ta atmosfera raste i pravi se u vazduhu. To jednostavno moraš da osetiš.

Kako ispipavaš publiku šta im odgovara?

Možeš da ih ispipaš sa tri različite pesme i skapiraš koji im zvuk najviše prija. Svakako i kad ispipam neću da se držim tog zvuka sve vreme. Probaću da, ako te radi taj zvuk tu noć, da te navedem da dođeš u stanje gde, u kojem šta god da ti pustim, ti postaje nebitno i osećaš se odlično.

FOTO: Milica Kolarić

Kako onda navodiš publiku na radiju? Pročitao sam da bi voleo više da puštaš setove sa svojih nastupa uživo na radiju.

To sam skoro uradio na radiju i baš sam dobru reakciju dobio, što nisam očekivao. Mislim da je to prvi put da je na radiju bila žurka, ne kao snimljen set, već žurka gde su se čule reakcije ljudi. Kao da je prenos koncerta gde čuješ ljude koji zvižde ili vrište uz pesmu koju znaju. I to je prvi put da sam na radiju pustio nešto gde se čuju ljudi kako reaguju, gde može da se oseti atmosfera kluba i doživljaj koji se stvara.

Ovo je naišlo na odličnu reakciju ljudi. Poruke su bile WOW! To ću pokušati radim sa svojim setovima više, ali i sa tuđim, da možda prenosimo žurke uživo. Onda šira publika može da oseti šta se tu dešava.

Koliko smatraš da je bitno da se klub čuje na radiju, tj. da se zapravo čuje kako zvuči ta atmosfera?

Jako je bitno. Možda će to da razbije led ispod nas i sve zidove. Kad imaš nekoga ko je navikao na žive instrumente, ovo može da zvuči veštački i onda ima ogromnu odbojnost prema tome. A baš tim zvukom ljudi i atmosfere mogu da shvate da da je ovo baš živa stvar koja nastaje u tom trenutku. I da nije sve kompjuter. I da nije sve robotizovano, iako je nastalo iz kompjutera ili elektronike.

Kako se ti spremaš za jednu emisiju?

Kopanje muzike. Neverovatno dugo i puno. Možda i previše. A onda sledi ideja da ljudima koje ne vidim predstavim različite sfere te muzike i žanrove. Da idem potezom da možda postoji edit neke pesme koju oni znaju, a da je obrađena u našem ili nekom drugom fazonu. Pa da onda možda dođu na ideju da može da se napravi u nekom trećem fazonu.

Trudim se da bude i spore, i tvrde, i žive muzike, i akustičnih instrumenata, i električnih… Ideja je da pokažem što širi spektar muzike ne bi li ljudi shvatili šta se tu dešava.

Da li je to bila osnovna ideja Kristalizacije ili si to shvatio baveći se njom godinama?

Donekle. Osnova je bila predstavljanje ljudi i muzike generalno. A onda sam promenilo, jer se stvorio osećaj da nema smisla puštati „te jedno, te isto“. Zato je radio baš dobro mesto gde možeš puno da šaraš, a opet da ne odustaneš od klupske muzike.

Kao što sam ti malopre rekao, imam osećaj da kad DJ dođe na radio, on želi da pokaže šta on sluša kod kuće i privatno, i da pokaže da je svestran i da nije zadrt u ovoj muzici, a u suštini gubimo šansu da pokažemo ono što je zapravo vredno u našoj muzici. Zato kroz različite label-ove i žanrove pokušavam da pokažem koliko je ovo široko. Mislim da nema šire muzike od ove danas.

FOTO: Milica Kolarić

Koliko imaš slobode na 202-ci da to pokažeš?

Imam apsolutnu slobodu, samo je ideja bila da ništa ne bude naglo i jako intenzivno. Da ne oteramo trenutne slušaoce, dok još nismo privukli nove. Da tim starim slušaocima pokažemo nešto što im se trenutno možda ne sviđa, a da im vremenom pokažemo da to nije toliko strašno, jer stvarno postoji određena odbojnost.

Kad dobiješ SMS u kom stoji: „Koji su ovo instrumenti“, onda moraš da shvatiš koga sve dodiruješ tokom radija. Ako neko ne može da prepozna ritam mašinu ili sintisajzer koji je sigurno čuo u nekom bendu koji voli, ali ne zna da je čuo u nekom drugom obliku, onda je to pomalo tužno i čudno. To je onda prilika da u muzici koju ne vole pronađu ono što postoji u muzici koju vole.

Pre si snimao gde si stigao i kako si mogao, jer je tvoj pređašnji radio bio u Novom Sadu, a ti si živeo u Beogradu. Kako izgleda proces pripremanja i snimanja emisije sada?

Sigurno jedan ceo dan ili dva traženja i skidanja muzike, pa onda jedan dan biranja te muzike, pa iz te selekcije izbor od dva sata koji će biti na radiju. Pa onda uživo miksanje na radiju.

Sad već imam opremu kojom mogu da se poslužim i koju sam godinama skupljao. Mislim da samo na AS FM-u postoji ta DJ oprema, a to je u Novom Sadu. Svaki put vučem 30 kila opreme sa sobom. Iako živimo u digitalnom dobu, izgleda vrlo slično kao da vučem 300 ploča. To sam shvatio kad sam ušao sa četiri torbe/kofera kroz vrata i da se to ništa ne razlikuje od onoga kada su vukli ploče, iako na radiju barem imaš gramofon. Danas se sve to svodi na kilograme opreme koje donosim da koristimo tokom emisije.

Odakle ti entuzijazma da nosiš to svaki put?

Ne znam odakle mi, ali svakako imam ideju da iz toga može da nastane nešto lepo za sve nas. I uopšte ideja da nešto naše može da se desi na nacionalnom radiju, pa me i to drži  da radim dalje.

Kod nas stvari za sada teku sporo, i promene se dešavaju istim tempom, a svedoci smo da se ljudi sve više lože na instant zadovoljstvo i da nemaju previše razumevanja za nove priče. Koliko će biti neophodno vremena da elektronska muzika postane društveno prihvatljiva široj publici u Srbiji?

Nisam siguran, ali evo godinu dana je bilo neophodno kako bi sve to bilo blaže. Da oni koji ne prihvataju to budu blaži u svemu tome. S jedne strane je ok i ne moraš da prihvatiš poruke koje dobijaš, ali ćeš makar da razmisliš o njima. S druge se desi trenutak kad te možda pogode u nezgodnom trenutku.

Kakve si poruke dobijao?

Pa ima ljudi koji misle, da to što plaćaju pretplatu za RTS, da treba da se pušta šta se njima u tom trenutku dešava, a da je ostatak publike apsolutno nebitan. Donekle, svi svojataju taj radio.

Koliko ljudi kapira koliko je zapravo tih 300 dinara mala cena u odnosu na milione koji se plaćaju samo da bi se u životu održalo nešto veliko?

Očigledno je 300 dinara dovoljno da misliš da je sve tvoje. Znaš kako, ljude često upoznaš na 300 dinara. Nekad nije potrebno puno para da čovek pokaže kakav je. U suštini, to je lepa stvar, jer je 300 dinara, a ne 3 miliona.

Onda su spremni da ti prete i politikom, i vezama, i predsednikom (iako nikad verovatno nisu ni bili u stranci), ali je prihvaćeno je da se svi hvatamo na te neke konekcije i veze ne bi li se druga strana uplašila.

FOTO: Milica Kolarić

A koje podele tu sve postoje, pored onih koji hvale i prete?

Postojala je podela na ljude koji slušaju rok i džez na tom radiju. Često su se potpisivali ako su rokeri ili džezeri. Rokeri jako teško prihvataju elektronsku muziku, dok je džezeri super prihvataju. Dosta je zanimljivo.

„Džez je kišobran pod kojim house obitava“. Ovo je izjava Majka Hakabija (Mike Huckaby) koji važi za jednog od glavnih negovatelja house kulture u Detroitu. Da li ovo možda objašnjava da donekle da su džezeri naklonjeni elektronskom zvuku?

Sav džez je prilično ekstreman sa neke tehničke strane. Svi ti ljudi koji sviraju džez, kroz svoje instrumente odlaze u nešto što ne prija svima u publici, ali to je jako potrebno i što pomera granice. Meni džez može da postane naporan posle par sati, kad ode u neku krajnost gde nema granice.

Loran je pričao da je džez jako blizak tehnu zbog svoje eksperimentalne prirode. Da li smatraš da su ljudi koji su spremni na eksperimente više otvoreni zvuku džeza?

Svakako ima veze. I jedan i drugi način imaju veze sa eksperimentisanjem. Bila gitara i bas, ili ritam mašina i sintisajzer sa procesorom za efekte, proces je sličan – izvlačenje maksimuma iz svakog instrumenta. To je neka tačka koja spaja.

Sad si me podsetio na opremu koja je uključena u ceo trip oko tehničke strane jedne emisije. Ako ti dobijaš te silne poruke, kapiram da radio nije mrtav, već jako živ. Koliko je ljudi uključeno u proces rada a 202-ci?

U svakom trenutku imaš makar tri čoveka – organizatora, tonca i voditelja programa.

Koliko je njihovo zvanično radno vreme?

Od šest-osam sati. Mada sam čuo da tako ne treba da bude, jer u studiju imaš toliko opreme i kablova da to jednostavno nije zdravo u neku ruku. Čuo sam da je nekad postojalo pravilo da ne smeš da da budeš više od pet sati u toj sobi.

Kad uđeš u zgradu imaš obezbeđenje, pa organizatora, pa urednika jednog-drugog, imaš nekoliko različitih redakcija. To odmah stvara određenu snagu samog radija. Često se internet radio svede na dva čoveka.

A koliko je zapravo neophodno da ljudi ostanu? Malopre si mi rekao da oni koji su svoj život tome posvetili, pored svih nedaća i pretnji, ostaju po 16-18 sati. Kapiram da bez njih taj radio ne bi bio živ.

Oni ostaju tu koliko god mogu, jer oni to vole. U radiju nema ni novca, ni koristi. Tu su stvarno samo emocije uključene koje ih teraju da rade dalje.

Šta je neophodno da se desi kako bi se radio održao na nogama?

A da bi se održao, neophodno je da se podmladi. Zaglavljeni smo u nekom starom sistemu i birokratiji gde je onda mnogo teško i sporo raditi stvari. A kad dođe trenutak da malo mlađi ljudi preuzmu neke stvari u svoje ruke, sve će biti lakše.