U MIKSU: MKDSL

Drugi gost serije „U MIKSU“ je MKDSL sa kim smo pričali o DJing-u, nastupu uživo, inovacijama u muzici, te dobrim i lošim stranama autotune-a.

Odrastao pod uticajem Aphex Twin-a i Laurie Anderson, kao i holandskih majstora devedesetih kao što su I-F i Legowelt, Marko Milošević je postao jedan od najzanimljivijih producenata, DJ-eva i izvođača elektronske muzike u Beogradu danas. MKDSL (Mama Kaže Da Sam Lep) kombinuje sleazy, minimalne, elektro i esid zvukove uz žestoku dozu humora koji važi za njegov zaštitni pečat.

Iako na prvi pogled izgleda kao neko koga ne treba shvatati za ozbiljno, njegova predanost muzici je ta koja ga čini jednim od najozbiljnijih igrača lokalne scene. Pored brojnih klupskih rezidentura od ranih 2000-ih i kultne emisije “Idemo na Mars” na radio B92, „kiselog“ hita „Vrati moje majke nakit“ i jedne od klaberskih himni „Boli me“ među brojnim drugim, kao i saradnje sa kompanijama Coca Cola i Belgrade Waterfront, Marko konstantno pomera svoje granice kreativnosti ne bi li otkrio nešto novo.

Pored toga što je nastupao kao DJ, njegovi samostalni nastupi uživo i u okviru bendova Prvi Tejkovi i Kablovi važe za egzotične nastupe na kojima uvek vlada jedinstvena atmosfera. O opremi i načinu na koji je koristi uživo, shvatanja muzike i kako on nastupa uživo saznaj više u nastavku.

 

View this post on Instagram

 

#acid #live #techno

A post shared by Marko Milošević (@mkdsl) on

Reci mi malo o tvom tvom odnosu prema Aphex Twin-u. Kako ti je on promenio način shvatanja muzike?

Ono što je specifično kod Aphex Twin-a je to što se nije toliko slepo oslanjao na zapadnu muzičku kulturu i njegove skale koje imaju 12 fiksnih nota po oktavi. Kada pogledaš muzičku skalu, tu imaš tih 12 nota koje su kao čekićem zakucane za zid. A šta se prostorom između? Kad uradiš slide na gitari, kad sviraš fretless bass, to su instrumenti koji mogu da proizvedu note koje se ne nalaze u zapadnoj skali. Ne govorim o povisilicama, ni o snizilicama. Govorim igralištu nota koje su nezastupljene u zapadnoj muzičkoj teoriji.

Zato muzika Aphex Twin-a ima taj bezvremenski karakter. Ona proizvodi neke čudne emocije, jer to dobijaš kad napraviš novu skalu – novi set emocija. Pored njih postoji JOŠ širi spektar emocija koje dobijaš tim izlaženjem iz zapadne skale. Mi smo toliko naviknuti na njih da su nam te sve nove emocije čudne, vanzemaljske. Mogu da ti dam primer. Ček samo da uzmem iPad. Jel vidiš ovaj program?

Šta je ovo?

To je Wilsonic, program koji mi omogućava da pravim svoje skale. Njega još uvek ne koristim na nastupima, već u produkciji. U okviru njega imam beskonačno mnogo nekih mogućnosti da štelujem note. On menja odnose među notama, ali zadržava svoja harmonijska svojstva. Svaka skala nosi svoju jedinstvenu emociju. Znaš onu traku koju sam uradio u iPadu na afteru?

Da?

E pa nju sam isto uradio na ovom programu. Samo ovo ne koristim na nastupu. Sve ovo treba lepo integrisati u muziku, jer sve novo je odvratno.

Kako to misliš?

Pa to je ljudski stav. Promene su odvratne, sa tim je i sve novo odvratno.

Zar novo ne bi trebalo da bude dobro i interesantno, tipa trendovi i slično?

Ne. Ti tražiš novo od čega se 90 posto novog oslanja na staro. Sve što je stvarno novo i inovativno je veoma nezahvalno. Ti moraš da uzmeš ono što je najnaprednije, ali prihvatljivo. Možeš da budeš deset koraka ispred svih, ali oni neće znati kako da te prate. 

Misliš da neće znati kako da reaguju?

Da. Znaš ono, moraš da budeš jedan, jedan i po korak ispred da bi oni znali gde treba da stanu ili šta treba da urade.

Znači kontrolisana inovacija?

Da, daš im veliki deo nečeg što ljudi mogu da skapiraju i mali deo nečega što je kompletno novo.

Hmmmm… Interesantno.  Aj da se vratimo na setup. Koliko ti iPad igra veliku ulogu na nastupima?

U doba Fast Tracker-a, kada sam počinjao, toga nije bilo. Čak i kasnije, Fruty Loops, pa Cubase, jednostavno ništa slično nije postojalo.

Koristim ga kao deo setup-a, kao perkusionistu. Nisam neki svirač, ali imam program koji se kači na midi clock i sviram perkusije uvek u sync-u. I tako, kada je sve sinhronizovano, šaram prstom i on savršeno svira. Ja mu samo određujem šta, kada će da svira i koliko glasno.

To je kao autotune za nas koji nismo proveli dovoljno vremena vežbajući vremensku preciznost sviranja. iPad je mnogo kul sprava. Tako da nije teško napraviti pesmu, baš kao tu koju smo napravili na afteru. Nije do alata, već do onoga ko ga koristi.

Kul. A kako izgleda tvoj setup za nastup?

Setup-ovi su mi modularni, iako ne koristim modularne sintisajzere. Imam puno različitih sprava koje izaberem u zavisnosti od toga gde nastupam. Ponesem ih i na licu mesta izaberem šta ću da povežem i na koji način. Nekad iz nužde menjam setup, a nekad mi dune ideja da probam da povežem to na drugi način. To opet daje neki novi twist.

Na primer, dođem tamo i vidim da imam neki problem. Njega mogu da rešim tako što ću jednu spravu da zakačim drugačije. Nemam prostora za onu spravu, ali sa ovom drugom mogu da dobijem otprilike to. I nemam kanal za još jednu spravu. Oh well… 🙂 Preživeću bez toga.

 

View this post on Instagram

 

@drumbooty plete dok mašem nožicama #livemusic #electronica #music #synthporn #synthjam #improv

A post shared by Marko Milošević (@mkdsl) on

Koju stvar najviše koristiš ili je barem srž tvog nastupa?

Pa Octatrack mi je najkorisnija stvar u setu. Sa njim imam dan seta minimum, mogu i više. On je sekvencer i sempler, koji ima 64Gb karticu u sebi, Tu stavljam puno gotovih pesama, svojih i tuđih, ali za to imam opsežniju pripremu. Nije to kao USB stick, pa ga ja nakrcam nečime i, kao, idemo da puštamo. Svaku pesmu moram da sredim, da nacrtam gde kreće, gde se završava, da napravim savršeni loop od toga da ne moram da brinem da će mi iscureti pesma, tj. da li će se završiti ili neće.

Imam brdo žive svirke u njemu. Na primer, imao sam neku akciju za Coca Colu gde sam izvukao gomilu srpske izvorne muzike. To sam miksovao u nekom tehno maniru. Oni su promovisali hranu sa sve četiri strane Srbije, a ja sam sa te četiri strane Srbije prikupio muzički materijal.  E sad, to ne možeš da pustiš odmah uz tehno i da ide beat-to-beat, jer bi se sve to raspadalo sve vreme. I ja ga onda u programu dohvatim „e nećeš ga majci“!

Kvantizuješ?

Da. Nekad mi treba pola sata po pesmi ili više u zavisnosti od kompleksnosti, i toga koliko su oni šarali-varali u od toga ravnog beat-a. Kada ga završim, ubacim u mašinu. Onda mogu da radim svašta. Octatrack je neki muzički „kalkulator“, ako se neko bavio tracker-ima kao software-om, taj pristup je najpribližniji onome što on predstavlja. Onda mogu da simuliram efekat sidechain-a.

Octatrack je step sequencer. Znači da ima dugmiće za svaki njegov korak. Na svaki korak gde bi mi bio kick postavim mu naredbu da aktivira filter kojim skida niske frekvencije i zadam mu parametre koliko on treba da traje i koliko duboko treba da skine.

Zatim, iz tog materijala koji sam uzeo, izvučem sadržaj koji ima bass u sebi i to u trajanju kick-a kako bih mogao da ubacim svoj kick. To sve radim jer svaki kick na žurci štelujem po prostoru u kom nastupam.

 

View this post on Instagram

 

Spreman za večeras @kcgrad @switchdance #setup #live #party počinjem za čuku

A post shared by Marko Milošević (@mkdsl) on

Kako znaš koji kick ide baš za taj prostor?

Na tonskoj probi ga naštelujem prema tom prostoru. Nemam manji i veći kick. Dođem na probu i odvrćem dok ne nađem trenutak kada se trese cela soba. Kada ceo prostor krene da se trese, onda ga malo doteram i to mi omogućava da napravi groove koji zvuči savršeno za taj prostor.

Kick ti je zapravo tu glavni deo muzike koji pravi ritam, koji služi da te grune u grudi i pomeri te.  Klupska muzika je jako prosta. Trebaju ti kick i bass za groove. Sve ostalo je „mirođija“.

Zašto je dobar kick toliko bitan u elektronskoj muzici, pogotovu u klupskom okruženju?

Ljudi nemaju takve sisteme kući kako bi mogli da osete zvuk na način kao u klubu. Zato kick i bass na velikim zvučnicima zvuče većim od života. Do pojave tehna, muzika se nije tako konzumirala. Kada tebe taj zvuk grune, ti dobiješ ogromnu navalu hormona koji te čine srećnim.

U suštini, kvalitetan zvuk u klubu treba da ti stimuliše čitavo telo.

Da, mi zato idemo u klubove. Zato se naštelujem da on lepo lupa. Dobra stvar u live setovima je dinamika koja se postiže između tihih i glasnih delova. U modernoj produkciji za klubove, dinamika je veoma mala. Svaka traka mora da bude kompresovana i optimizovana da na svakom zvučnom sistemu zvuči dobro.

To je poprilično dvodimenzionalno tumačenje muzike – one size fits all. Ja zato pravim svoj zvuk, jer baš prema tom mom kick-u merim ostale nivoe, šta ću da pustim i koliko. Dinamika mi je odmah veća i to pravi neku trodimenzionalnost zvuka. Prostor između tišine i buke mi je veći nego u komercijalnoj muzici. I onda se dešava da DJ-evi posle mene zvuče nekako ravno i pljosnato.

Nastupao si i kao DJ. Zašto si ti počeo da se baviš DJing-om i zašto si prešao na ovaj setup?

Ja sam pre DJing-a počeo da pravim muziku, neke 1996. Paralelno sa tim sam izlazio. Kada sam izlazio, u početku sam se osetio kao neko ko je strukovno vezan za žurku, jer pravim muziku. J Onda kad dođem u klub počinjem da razmišljam o zvuku, pa mi smeta ovo, pa mi smeta ono. Pa krenem da razmišljam šta bih tu promenio.

E sad, nisam želeo da postanem neki džangrizavi starac koji ima samo reči kritike, već ako mislim da mogu bolje onda daj da to i uradim – „put your money where your mouth is“. Onda sam krenuo u DJing, a i za mene nije postojalo način da tu muziku izvodim uživo. Tada sam imao PC, 386 i Fast Tracker software.

I male bele zvučnike.

Tako je, male bele kompjuterske zvučnike. 🙂 Tada nisam imao šta da izvodim, pa mi se DJing učinio kao alternativa. Onda je tehnologija krenula da napreduje, a i što sam bio stariji imao pristup sve boljim igračkama. Npr. taj Octatrack je koštao 1200e. Kada sam počinjao nisam imao takav budžet za takve neke sprave, pre neke 22 godine.

Sprave su tada bile nezgrapnije, a tek pre nekoliko godina postale su ozbiljnije. Mislim, bile su ozbiljne i tada, ali ih nisi imao u nekim dimenzijama kao danas, sa toliko mogućnosti.

Misliš kompaktne?

Da. To je jedna od osnovnih odlika prema kojima tražim opremu – da na što manje prostora dobijem što više funkcija. To sve treba da nosim na tezgu, da ga stavim u ranac i krenem na gig. Ne trebaju mi tri ormara opreme koje ću šleperom da nosim svaki put.

 

View this post on Instagram

 

Trans . . . #tbt #trance #party #club #synthporn #synthjam

A post shared by Marko Milošević (@mkdsl) on

Da li ti je DJing nekako ograničavao u kreativnosti tokom nastupa?

DJing mi je bio super. Baš sam uživao, trebao ti je skill. Sada se taj skill gubi sa upotrebom tehnologije. Više ne moraš da brineš da li će ti pesme ispasti iz miksa.

Da li to znači da je izbor bitniji od tehnike?

Jaka muda. Svako će da napravi dobar izbor pesama, jer prosto je muzika jako dostupna. Skineš 15 top listi najboljih DJ-eva, i iz njih izaberi jednu svoju listu i biće vrh.

Ali ako je brdo nas čulo te DJ-eve i znamo te trake, gde je tu faktor iznenađenja koji elektronska muzika donosi kroz DJing? Kako si ti uspeo sebe da iznenadiš i gde tražiš inspiraciju kako bi sebe iznova iznenađivao?

Jednostavno sam prestao da biram. Nova muzika – ne zanima me. Dođe sve to do mene preko nekoga, ali da sednem da slušam muziku danas – ne.

Deset godina sam imao radio emisiju na B92 i slušanje muzike mi je bilo profesionalno zanimanje. Bio sam non-stop u nekim rezidenturama i trebala mi je enormna količina muzike. Dnevno sam slušao muziku po osam sati kako bih bio miran da sam sve pokrio – muziku za klub, radio, intro, peak, outro… Plus volim avangardu, pa sam i to slušao, te ponekad zavrtim i nju.

I onda sam u jednom trenutku rekao – MA PALI BRE OD MENE! Za tih osam sati slušanja ću da radim nešto drugo. Video sam krah DJing-a. Postalo je jeftino, ne treba ti neki skill, sve je postalo dostupno. Ta kalkulacija je jednostavno postala neodrživa.

I danas ima previše ljudi koji se bave DJing-om. Što znači, ako uzmemo DJing kao tržište, postalo je prezasićeno.

Pa da. kad je prezasićenost DJ-evima tolika, počne da se oseća potreba za nečim novim.

 

View this post on Instagram

 

@drumbooty plete a ja vezem #livemusic #jackson #electro #acapella

A post shared by Marko Milošević (@mkdsl) on

Jesi li ti sebe doživljavao više kao edukatora, zabavljača ili nešto treće? Sa Mihajlom sam pričao o ulozi DJ-a na žurci i tu sam saznao da je neki odnos između zabave i edukacije zapravo pola-pola. Pošto je na tebe muzika ostavljala taj „wow“ efekat, šta je onda zapravo uloga DJ-a i kako si se ti osećao tokom nastupa?

Mislim da sam sebe više video kao nekog edukatora i naravno voleo bih da masa doživi taj „wow“ trenutak. Međutim, godinama mi se polako gubio taj faktor i zato ne mogu da očekujem da će masa da odlepi i doživi taj trenutak ako ga ja nisam prethodno doživeo kao nešto posebno.

Ok mi je to što nikad nisam pustio pesmu koja mi se ne sviđa, pa čak i te koje su društveno prihvatljive su meni isto bile gotivne. Nikad nisam morao da biram da li ću da pustim traku koja je hit, jer će odraditi masu, a da ja neću biti zadovoljan.

Treba da postoji određena doza zabave. To sve zavisi od mesta. Npr. u Barutani sigurno procenat zabavne muzike treba da bude veći nego u DOT-u ili gde god da odeš da je malo, intimno mesto. Nema potrebe za tolikim podilaženjem ljudima kao na velikim događajima, masovkama.

Da li veliki događaji umanjuju taj „wow“ osećaj koji ljudi mogu mnogo vernije da dožive u manjim klubovima? Nekako mi se čini da se velike žurke prave kako bi se svima svidele, pa izvođači uglavnom puštaju tu društveno prihvatljivu, prostu muziku koja je popularna i lako svarljiva.

Da, klubovi i stvaraju intimu. Ovde ti dođe „i kurta i murta“; neko je došao da se malo gadruje, neko da se muva, a muzika je na dalekom sedmom mestu. To je neka esencija koja se dešava u klubovima, dok je na festivalima bolno očigledna. Doći ćemo mi, jer tu ima zike, ali nije to što je ono glavno.

Svako ima svoje nešto što ga pokreće da dođe tu. Onih muzikoljubaca je pet posto.

Da li postoji način da te ljude koje ne zanima muzika nekako inspirišeš da požele tu da budu zbog muzike?

Da, to i jeste borba. Mi se za njih borimo. Ako na nekom mestu preobraziš nekoga – bravo za tebe! Ako nekome otvoriš oči za taj neki muzički svet, uradio si do vrh stvar.

 

View this post on Instagram

 

#jamuary #dawlessjam #elektron #analogrytm #octatrack #rolandtb3 #ns1nanosynth #eventideh9 #korgms20mini

A post shared by Marko Milošević (@mkdsl) on

Kako ti najbolje stimulišeš masu? Da li preko hibridnog seta ili nastupa uživo imaš bolju konekciju sa publikom?

Lakše mi je preko hibrida, jer koristim već gotove trake i mogu da se igram njima. Nema neke razlike između mog hibridnog seta i nečijeg DJ seta. Sve se oslanja na istom principu. Prelazi i flow su slični.

Neko je tu pesmu koju puštaš čukao mesecima, nekad i godinu dana. I sad ti sve te sitne promene čuješ, pa onda pustiš drugu pesmu i tako iznova. Za sat vremena 12 remek dela čuješ. I sad mi trebamo da izmislimo 12 remek dela na licu mesta…

Malo sutra. Ali, imaš i taj vizuelni element, tako da ljudi vide nas kako stvaramo muziku. Imaš Peđu koji divlja za bubnjevima, vide klavijaturistu, vide nas koji prčkamo po sintisajzerima, vide da se nešto dešava i to ima svoju težinu.

Da bi to dostiglo nivo Djing-a, to mora da izađe iz improvizacionog dela. U tehnu možeš da improvizuješ, ali ako govorimo o nekim društveno prihvatljivim normama onda taj eksperiment ne godi svakome. Što više vremena provedeš pripremajući svoj nastup, to će bolje i intenzivnije zvučati.

Kada Peđa i ja sami nastupamo, onda imamo set koji smo pripremili. Imamo već gotove sekvence i spremljene preset-e. Ja imam da uradim nekih sedam koraka kad prelazimo iz pesme u pesmu, sedam do deset.

Hmmm… Možeš li da mi objasniš jedan proces prelaska sa jedne pesme na drugu kada radite live?

Naravno. Octatrack mi je mozak operacije. Preko njega mogu da snimim signal koji u njega šaljem ili da napravim loop. U setup-u, pored Octatrack-a imamo Analog Rytm (ritam mašina), Pioneer AS1 (monofoni sintisajzer), Roland D05 (polifoni sintisajzer), H9 efekat i VT-4 vokoder.

Npr. u OT snimim loop koji sam napravio svirajući monofoni synth, pa na njemu isključim zvuk i pustim da ide sa OT. Onda promenim preset koji mi treba, na primer bass liniju. Svaki preset ima svoju sekvencu i mogu da snimim ono što mi treba u okviru preset-a, ne moram u OT, a tako imam oko 500 preset-a.

Onda mi je bitno da ga okinem u pravom trenutku. Ima neki bug da mu sekvencer ne zadržava vreme sistema kada se promeni patch, već od tog trenutka kada si ga promenio pa moram da ga ubodem precizno.

Da mu ubodeš cue.

Bukvalno. Ne smem da kasnim, jer se groove zezne. Tako da sad kad ga miksam sa postojećim zvukovima koristim razne DJ trikove kako bih napravio tranziciju sa trake na traku. Tokom prelaza postaje dominantna nova bass linija koju sam učitao, pa onda idu neki novi akordi, onda prethodni synth isključim, novi uključim da bude spreman da mogu da dignem u miksu.

Onda Peđi učitavam na ritam mašini nove zvukove. On svira bubanj, koji je akustični, ali ima i trigger-e (na kick-u i snare-u) i ima padove (Roland SPDSX), tako da u isto vreme svira i akustični i električni isto vreme. Od tog električnog dajem ona „muda“, a od akustičnog imamo definiciju. Kada se to pomeša zvuči jako moćno. Onda preset menjam na ritam mašini.

E sad, do sada smo zamenili bas liniju, akorde i ritam sekcije. Znači ostaju glas i efekat, koje ne menjam previše, jedino ako se promenio tonalitet pesme, diram nešto na vocoder-u. Tu imam parametre za modulaciju koje menjam kako bi se taj zvuk menjao kroz vreme, jer kod elektronske muzike je bitno da se sve menja i da ne budu statični, jer onda zvuče kao loop-ovi. Zato ih stalno čačkam i pipkam.

Bitna stvar su takođe expression pedale. Imam gomilu opreme i samo dve ruke. Ona šalje različite vrednosti u zavisnosti od toga koliko je pritisnem. Nju prihvataju ritam mašinama (AR) i pedala Eventide H9. Tim putem mogu da utičem na zvuk, a da ne dodirujem ništa rukama.

Meni je konkurencija DJ, neko ko pušta gotove trake i meni je cilj da zvučim što bliže tim trakama kako bih zvučao što ozbiljnije. Neko je te prelaze u trakama pravio danima, a ja na licu mesta treba da ih napravim odmah. Treba mi pomoć. Ako samo skinem kanal i zavrnem bas, plitko zvuči, tako da moram da se potrudim.

Koliko ljudi cene to što se umetnici cimaju uživo? Koliko ih to interesuje?

Imaš mnogo DJ-eva. To je ono što je u stvari dobro, jer svi su manje-više bili DJ-evi i svi to znaju. A onda dođu i vide nas i iz fazona su da nisu baš sigurni šta se tu dešava. To ih nekako zaintrigira. To ih više uvuče nego ovaj što pušta muziku i kul đuska. Zna šta se sve tu dešava oko DJ-a, iako ne zna toliko dobro, nije mu više toliko zanimljivo da se udubljuje u to, niti će naučiti nešto novo.

I baš to zato što je prezasićenost DJ-evima tolika tera ljude da traže nešto novo. Zato ih i sve to okreće ka live-u i sve više ljudi nalazi da je to kul, jer ljudima nedostaje skill – da vide nekoga kako koristi svoju veštinu. Sa DJing-om to prosto ne postoji više. Nema više izazova u DJing-u, ne možeš više da se zezneš. To je ono što je mene i izvuklo odatle.

U suštini, tebi je bila potrebna ta neizvesnost, ta tenzija koja bi te držala budnim da koristiš mozak.

Upravo to. Ti ne znaš šta će se dogoditi. Pritisneš pogrešno dugme i ode sve u tri lepe. 🙂

 

View this post on Instagram

 

Treba nam 150 kablova 📷@fisherfilip #kablovi #cables

A post shared by Marko Milošević (@mkdsl) on

Koliko glas igra veliku ulogu na tvojim, tj. vašim nastupima kad radiš sa vokalistom?

Ljudi najviše vole glas, prosto vole da ga čuju. Navikli su na njega od detinjstva. Uneti ga na neki bezbolan način nije lako. Zavisi od puno faktora: koliko neko ima kontrolu nad tim glasom, kakva je dikcija, da li je razumljivo to što peva, kakav je mikrofon… Pomaže kad su ti ljudi iskusni. Ja nisam toliko iskusan u vokalnim manipulacijama. Tipa, od 20 pokušaja jedan je dobar. J To uživo baš i ne možeš da radiš.

Zato je Roland izbacio vocoder sa autotune-om. Ne znam da pevam i baš me zabole. On će me ispraviti na pravu skalu. Meni je glas je kao još jedan deo instrumentalne podloge. Sa tim autotune-om ne mogu da pogrešim, a opet vocoder ima visoku mogućnost manipulacije nad tim glasom. Meni nije potrebno da me neko razume, već mi treba da dodam na postojeću pesmu i kao takav je strava! Tako mi nešto baš pasuje.

Možeš da je previše natrpaš, ali ja nisam ni neki svirač, ni pevač, ali dobro tweak-ujem. Onda gledam da sve što ide u zvuk nije ni prenaglašeno, ni preglasno, ni previše tiho… Glasom možeš da uradiš baš puno toga. Da mogu da pevam… Ih šta bih sve radio. Iako ovde ima autotune-a, malo me je sramota da pustim grlo. 🙂

Kad smo kod autotune-a, koje su njegove dobre i loše strane?

Meni je ekstra, ali opet ja nisam taj koji šalje neke poruke. Ja ga koristim kao instrument kako bih proizveo melodiju. Ono što vidim kao problem je što danas svako može da prenese poruku i da zvuči fensi. Mislim je da je kontrola sadržaja pala na niske grane, tako da je sa te strane izvršio loš uticaj.

Šta on zapravo radi? Donosi harmoničnost onome ko god stane iza mikrofona. A to danas može svako i tako svako danas „zna“ da peva. Za sad je ok, ali šta ti ljudi, koji stanu iza tog mikrofona, imaju da poruče drugima… Ja to ne slušam, pa me malo zabole, ali znam ljude koji tome pridaju mnogo pažnje i značaja.

A s obzirom na to da su glavni konzumenti te muzike klinci od 18 do 24 godine, koji nisu toliko formirali mišljenje, pa će se lako kačiti na svašta. Pogotovu ako im to rezonira na nešto što im je blisko, a odrastaju u pogrešnoj okolini gde su im vrednosti i ideali iskrivljeni i pogrešni, pa onda slušaju nekoga ko to baš propagira.

U suštini vrzino kolo jer vide jedno, a ne znaju za drugo, pa onda im ovo samo pojačava taj doživljaj realnosti, umesto da ih inspiriše da skapiraju da postoji nešto bolje.

Pa da, a sa pojavom autotune-a biće mnogo više nego ranije. Zato mislim da je to loša strana.

A i nekako, muzika lišena odgovornosti je nekako isceljujuća. Ti ako uzmeš da pevaš i znaš da ne možeš da pogrešiš, osećaćeš se ekstra. Pevaćeš iz srca ono što želiš. Lakše ćeš preneti iz duše ono što imaš da izbaciš i sa te strane je to skroz kul. Tako da, to je sve klackalica, ali mislim da je to najviše „u čije ruke padne“.